Čemu služe lavirinti, senke i „pronađi isti“

Na poslednjoj strani svakog dečjeg časopisa, otkako je časopisa, stoje iste tri stvari: lavirint kroz koji miš treba da stigne do sira, pet senki od kojih samo jedna pripada psu sa slike, i red naizgled istih leptira među kojima su samo dva zaista ista. Odrasli ih doživljavaju kao punjenje praznog prostora. Deca ih rešavaju prva, pre stripa. I deca su, kao i obično, na pravom tragu.

Uzmimo lavirint. Dete koje u njega uleti olovkom brzo udari u zid, vrati se, udari u drugi. Posle nekoliko lavirinata desi se promena koju je lepo gledati: olovka zastane, a oči krenu same. Dete pogledom pređe deo puta, vidi da je slep, i tek onda povuče liniju. Naučilo je da pogleda unapred pre nego što uradi, a to je planiranje u svom najčistijem obliku. Usput ruka uči da ostane između dve linije, što je, kad malo razmislite, isti posao kao pisanje u redu sveske. Zato ne čudi što učiteljice prvacima u septembru rado dele lavirinte, iako u planu piše „priprema za pisanje“.

Senke rade nešto drugo. Senka nema boju, nema oči, nema šare na krznu; ostao je samo obris. Da bi našlo pravu, dete mora da zanemari sve čime se inače služi i da se usredsredi na oblik: da li je rep podignut, da li su uši šiljate, da li se vidi jedna šapa ili dve. Uči da prepozna stvar po konturi i da uoči sitno odstupanje u njoj. Istu veštinu koristi kada razlikuje slova, jer su slova upravo to: obrisi bez boje, u kojima jedna crtica ili kvačica menja sve.

„Pronađi isti“ i njegov rođak „pronađi razlike“ traže treću vrstu napora, sistematično poređenje. Mlađe dete gleda nasumice, skače pogledom i brzo objavi da su „svi isti“. Starije otkrije postupak: uzmem prvog leptira, proverim mu krila, pipke, tačke, pa idem redom na sledećeg. Taj prelazak sa lutanja na red verovatno je najvrednije što ovi zadaci daju. Dete koje ume da pregleda red slika sleva nadesno, ništa ne preskačući, sutra će tako pregledati i red u tekstu, i svoj zadatak iz matematike pre nego što ga preda.

Ima tu još jedna korist, o kojoj se ređe govori. Ovi zadaci imaju jasan kraj i odmah pokazuju da li je rešenje dobro. Miš je stigao do sira ili nije. Nema ocene, nema crvene olovke, niko ne mora da pohvali. Za dete koje u školi često čuje da je nešto „moglo bolje“, takav mali, čist uspeh ume da bude pravi predah.

Da ne preteramo: lavirint neće naučiti dete da čita, niti će senke popraviti rukopis. Ovo su vežbe za gledanje, strpljenje i plan, dakle za podlogu na kojoj školske veštine lakše rastu. Deluju dok su igra, a prestaju da deluju onog trenutka kada postanu obaveza od tri lista dnevno. Dva-tri zadatka, nekoliko puta nedeljno, sasvim su dovoljna.

Nekoliko praktičnih sitnica. Težinu birajte tako da dete uspe iz prvog ili drugog pokušaja; preteška senka uči ga samo pogađanju. Kod lavirinta predložite da put najpre pređe prstom, pa tek onda olovkom. Kod poređenja ga pitajte kako je našlo rešenje, jer dok objašnjava, dete učvršćuje postupak. A ako primetite da ih uporno izbegava, da se ljuti ili da mu ne idu ni oni namenjeni mlađima, zabeležite to i pomenite učiteljici ili vaspitačici, bez dramatizovanja.

Ako vam ponestane časopisa, lavirinata, senki i parova ima i među našim vežbama za vizuelno opažanje. Stripa, doduše, nema, pa će ovog puta morati da budu prvi po zasluzi.