Pismo roditelju čije dete zna sve reklame, a nijednu lekciju

Dragi roditelju,

pišete nam, otprilike, ovako: „Zna napamet svaku reklamu sa televizije, tekstove pesama koje ja ne umem ni da razumem, imena svih likova iz igrice i ko je kome dao gol pre tri godine. A kad treba da nauči pola strane iz prirode i društva, kao da mu je glava od sita. Znači da može, samo neće.“

Razumemo zašto tako izgleda. Ipak, voleli bismo da vas odgovorimo od tog „neće“, jer vodi u pogrešnom smeru: ka pridikama, kaznama i večerima koje se završavaju suzama. Vaše dete se ne pretvara. Njegovo pamćenje radi upravo onako kako pamćenje i treba da radi, a pesma i lekcija mu jednostavno ne stižu pod istim uslovima.

Pogledajmo šta sve pesma ima, a lekcija nema.

Pesmu je čulo pedeset puta, lekciju pročitalo dvaput. Hit sa radija svira u kolima, u prodavnici, na rođendanu, kod druga na telefonu. Reklama se vrti nekoliko puta svake večeri, nedeljama. I to nije pedeset ponavljanja u jednom danu, nego raspoređenih na mnogo dana, što je najbolji raspored koji pamćenje može da poželi. Niko to ne doživljava kao učenje, a jeste. Lekcija iz sveske dobije, u dobrom slučaju, dva čitanja u jednoj večeri.

Pesma ima melodiju, ritam i rimu. To su skele na kojima reči stoje. Kada se dete seti melodije, ona mu sama dovlači tekst, a rima sužava izbor sledeće reči. Rečenica iz udžbenika nema ništa od toga: ako ispadne jedna reč, nema šta da je vrati. Sastavljači reklama to dobro znaju, zato reklame i pevaju.

Pesmu dete ne samo sluša, nego i peva. Ovo se lako previdi, a možda je najvažnije. Svaki put kad pevuši dok se oblači, dete izvlači tekst iz glave bez gledanja u papir. To je isto ono što radimo kad ga ispitujemo sa zatvorenom sveskom, samo što ono to radi dobrovoljno, deset puta dnevno. Lekciju, s druge strane, uglavnom samo čita, to jest gleda u nju.

Uz pesmu ide osećanje. Vezana je za letovanje, za drugaricu, za smeh u zadnjem redu autobusa. Ono što nas je nasmejalo, uzbudilo ili iznenadilo pamtimo bolje od onoga što nas je ostavilo ravnodušnim. To važi i za odrasle: sećate se šta ste jeli na svojoj svadbi, a ne šta ste ručali prošlog utorka.

Znanje o fudbalu ima za šta da se zakači. Dete koje prati fudbal ima u glavi čitavu mrežu: klubove, igrače, takmičenja, prošle sezone. Nov podatak u tu mrežu upada kao ključ u bravu. Lekcija o oblicima reljefa često stiže u prazan prostor, bez ičega poznatog za šta bi se uhvatila, pa zato i isklizne.

I niko ga ne ocenjuje. Kada pogreši stih, ništa se ne desi. Nema uzdaha, nema „opet ne znaš“. Napetost zauzima mesto u glavi koje je potrebno za prisećanje, pa dete pod pritiskom zna manje nego što stvarno zna.

Kad se sve to sabere, ono što vas čudi prestaje da bude čudno. Čudno bi bilo da je obrnuto.

Sledi pitanje koje ste verovatno već postavili sebi: može li se lekcija bar malo približiti pesmi? Može, u meri u kojoj je to razumno. Ne predlažemo da pevate razlomke (mada, ako vam se peva, slobodno). Predlažemo da od pesme pozajmite ono što radi.

• Pozajmite ponavljanje. Umesto jednog dugog učenja, više kratkih susreta sa istom lekcijom: danas, sutra, za tri dana. Po pet minuta. Pesma nije ušla u glavu za jedno veče, neće ni lekcija.
• Pozajmite pevušenje. Neka dete lekciju govori, a ne samo čita: vama dok kuvate, psu, plišanom medvedu, sebi u ogledalu. Važno je da izlazi iz glave, a ne da ulazi u oči.
• Pozajmite mrežu. Pre nove lekcije pitajte šta o tome već zna i povežite je sa nečim iz njegovog sveta. Reljef se lakše pamti ako ste na planinu išli na skijanje, a kroz klisuru prolazili kolima do mora. Procenti su mali fudbaleru zanimljiviji kad se računa uspešnost šuteva.
• Pozajmite osećanje. Radoznalost je takođe osećanje. Pitanje „šta misliš, zašto reke ne teku uzbrdo?“ postavljeno pre čitanja budi je bolje od „hajde, uči“. Pomažu i priča, anegdota, ogled na kuhinjskom stolu, video koji ste pogledali zajedno.
• Pozajmite ritam, gde ima smisla. Za nizove koji se moraju znati redom (meseci, padeži, azbuka) brojalica, rima ili tapšanje rade odlično.
• Pozajmite opuštenost. Pitajte u hodu, uz užinu, kao igru. Pogrešan odgovor neka bude samo znak čemu se treba vratiti.

Dugujemo vam i jedno pošteno upozorenje. Školsko gradivo nikada neće biti zarazno kao hit leta, i ne treba to ni očekivati. Deo učenja uvek ostaje trud, a detetu je korisno da nauči da uloži trud i u ono što ga ne zabavlja. Poenta ovog pisma nije da lekciju treba pretvoriti u zabavni program, nego da razlika između pesme i lekcije ne dokazuje lenjost. Ona pokazuje koliko je uslova pesmi išlo naruku.

Ima još nešto što vas može umiriti. To što dete bez muke pamti tekstove, reklame i rezultate govori da mu pamćenje kao takvo radi sasvim dobro. Zabrinjavajuće bi bilo da ne pamti ni jedno ni drugo. Ako ste, međutim, primetili da teško zadržava i stvari koje voli, da ne može da ponovi kratko uputstvo ili da je zaboravnost upadljiva i u igri i u svakodnevici, o tome vredi porazgovarati sa učiteljem i školskim psihologom ili pedagogom.

Za kraj, mali ogled za ovu nedelju. Sledeći put kad dete u kolima otpeva celu pesmu, nemojte reći: „Da tako znaš matematiku.“ Recite: „Svaka čast, kako si to zapamtio?“ Odgovor će verovatno biti: „Ne znam, samo sam slušao mnogo puta.“ Eto vam početka razgovora o tome kako se uči.

Srdačan pozdrav od uredništva Testoteke

P. S. Ako dete voli izazove, kratke vežbe pamćenja mogu da budu zgodan način da samo otkrije koje mu strategije pomažu.