Da li tastatura kvari rukopis?

Na jednom roditeljskom sastanku, kakvih ima svake jeseni, učiteljica pokaže dve sveske i kaže da rukopisi iz godine u godinu postaju sve slabiji. Neko iz zadnje klupe odmah nađe krivca: telefoni. Svi klimnu glavom, a onda pola prisutnih izvadi telefon da zapiše datum sledećeg sastanka.

Optužba zvuči ubedljivo, ali se u njoj mešaju dve različite stvari. Jedna je ekran koji se dodiruje i prevlači, druga je tastatura na kojoj se kuca. Prvi stiže u dečje ruke vrlo rano, često pre treće godine, i ne traži od prstiju gotovo ništa: jedan kažiprst klizi po staklu. Vreme provedeno tako jeste vreme u kome se nije gnječio plastelin, seklo makazama, slagale kocke i crtalo. Ako nešto današnjoj deci nedostaje kada sednu u prvu klupu, to su sati takve igre, a oni se ne nadoknađuju aplikacijom za bojanje. Tu prigovor ima težinu, s tim što krivac nije uređaj kao takav, nego ono što je njime istisnuto.

Tastatura je druga priča. Većina dece ozbiljnije počinje da kuca tek kada su slova već naučena, negde u starijim razredima, za prezentacije, referate i poruke. Kucanje ne može da pokvari pokret koji je ruka već usvojila, kao što ni vožnja automobila ne učini da zaboravimo da hodamo. Ono što može jeste da smanji količinu pisanja rukom, a veština koja se ne koristi postaje sporija i nezgrapnija. Odrasli to znaju iz iskustva: posle godina za računarom, potpis nam je i dalje siguran, ali posle ispisane čestitke zaboli šaka. Rukopis se, dakle, od tastature ne kvari. Od nekorišćenja zarđa.

Zašto se onda uopšte truditi oko pisanja rukom, ako će ta deca kao odrasli uglavnom kucati? Prvi razlog je prizeman. Škola se i dalje odvija na papiru. Kontrolni, pismeni zadaci i završni ispit na kraju osmog razreda pišu se rukom, u ograničenom vremenu. Učenik koji piše sporo ili nečitko gubi poene na znanju koje ima.

Drugi razlog tiče se samog učenja. Dok piše slovo rukom, dete ga gradi potez po potez, i svako slovo traži drugačiji pokret. Na tastaturi je svako slovo isti pokret: pritisak na taster. Zbog toga se u stručnoj literaturi često ukazuje da ispisivanje slova pomaže maloj deci da im zapamte oblik i lakše ih prepoznaju pri čitanju. Kod starijih učenika se sličan argument navodi za beleške: ko piše rukom ne stiže da zapiše sve, pa mora da bira i sažima, a to je već pola učenja. Ova zapažanja ne treba pretvarati u dogmu, jer mnogo zavisi od toga kako se uči, ali su dovoljan razlog da se olovka ne otpiše.

Treći razlog je što je kucanje i samo veština koju vredi naučiti kako treba. Dete koje sa dva prsta traži slova po tastaturi nije steklo ništa naročito. Ono koje u petom ili šestom razredu nauči da kuca sa svih deset prstiju dobilo je alat za ceo život. Za neku decu tastatura je i više od toga. Učeniku sa izraženim teškoćama u pisanju, kome se sva snaga potroši na oblikovanje slova, kucanje ponekad omogući da prvi put pokaže koliko zna. Da li je takvo prilagođavanje potrebno, procenjuju učitelj, stručna služba škole i logoped, ali dobro je znati da ta mogućnost postoji.

Iz svega ovoga sledi dosta miran zaključak za kuću. U predškolskom uzrastu i prvim razredima prednost imaju prsti i olovka: što više crtanja, sečenja i lepljenja, i ekran kao gost, a ne ukućanin. Kada se slova usvoje, tastatura može da uđe bez griže savesti, pod uslovom da ruka i dalje ima posla. Prilike se nalaze same: spisak za kupovinu, čestitka baki, dnevnik sa letovanja, rezultat partije jamba, poruka na frižideru. Nijedna od njih ne liči na vežbanje, i u tome je njihova vrednost.

A ako učiteljica sledeće jeseni opet pokaže dve sveske, možda je korisnije od traženja krivca postaviti drugo pitanje: kada je dete poslednji put nešto napisalo rukom zato što je samo htelo?