Ekrani i dečja pažnja: pet tvrdnji koje se stalno ponavljaju

O ekranima se među roditeljima razgovara u dva tona. Jedni su uvereni da su telefoni krivi za sve, drugi da je to moralna panika slična onoj kojom su nekada dočekani stripovi i televizija. Ono što se zna nalazi se između i manje je uzbudljivo od obe krajnosti. Prošli smo kroz pet tvrdnji koje se najčešće čuju.

1. „Ekrani uništavaju pažnju“

U ovoj rečenici ima istine, ali je preširoka. Istraživači zaista često nalaze da deca koja provode mnogo vremena pred ekranom imaju više teškoća sa pažnjom. Iz toga, međutim, ne sledi automatski da je ekran uzrok. Moguće je i obrnuto: nemirnom detetu koje teško miruje roditelji češće daju telefon, jer ih to jedino na neko vreme smiri. Moguće je i da nešto treće stoji iza oba, na primer manjak sna ili malo zajedničkog vremena.

Pouzdanije od spora o uzroku jeste pitanje šta ekran istiskuje. Sat pred ekranom je sat u kom dete ne spava, ne trči, ne igra se sa drugom decom, ne lista knjigu i ne dosađuje se. A za sve to se zna da pažnji koristi. Zato je pri proceni korisnije pogledati detetov dan u celini nego samo brojati minute pred ekranom.

2. „Može tri sata da igra igricu, znači da mu je pažnja odlična“

Ovo je možda najčešća zabuna. Igrica i kratki snimci drže pažnju spolja: stalno se nešto menja, svetli, nagrađuje, svakih nekoliko sekundi stiže nešto novo. Dete tu ne mora da ulaže trud da bi ostalo usredsređeno, jer program to radi umesto njega.

Školski zadatak traži drugu vrstu pažnje, onu koju dete samo usmerava i održava i onda kad ništa ne treperi i niko ne deli poene. Ta sposobnost se razvija upotrebom. Sati provedeni u igrici ne govore ništa o njoj, ni dobro ni loše. Dete koje sat vremena slaže složenu konstrukciju od kockica ili čita strip pokazuje više o svojoj voljnoj pažnji nego dete koje tri sata igra na konzoli.

Jedna posledica se ipak često vidi u praksi: posle vrlo brzog i šarenog sadržaja, sveska deluje sporo i dosadno. Zato nije svejedno kad je ekran na redu. Pre domaćeg je loš izbor, posle domaćeg mnogo bolji.

3. „Edukativne aplikacije su nešto sasvim drugo“

Delimično. Razlika između sadržaja postoji i velika je. Miran crtani film sa pričom koja se prati, dokumentarna emisija o životinjama ili zadaci u kojima dete rešava nešto svojim tempom nisu isto što i beskrajni niz snimaka od petnaest sekundi. Sadržaj koji ima početak, sredinu i kraj traži od deteta da prati tok, a to je vežba za pažnju.

Ali reč „edukativno“ na prodavnici aplikacija ne garantuje ništa. Mnoge takve aplikacije su igrice sa tankim slojem slova i brojeva, pune zvezdica, zvukova i reklama. Jednostavan test: da li dete tu više misli ili više tapka? I da li posle može da vam ispriča šta je radilo?

Za mlađu decu veliku razliku pravi odrasla osoba pored njih. Kad zajedno gledate i razgovarate o onome što vidite, isti sadržaj vredi mnogo više.

4. „Televizor radi u pozadini, niko ga i ne gleda“

Baš zato što ga „niko ne gleda“, lako se previdi koliko smeta. Uključen televizor u sobi u kojoj se dete igra ili uči stalno mu, na trenutak, odvlači pogled i sluh. Svaki taj trenutak je prekid, a posle prekida treba vremena da se misao vrati na mesto. Malo dete se uz televizor u pozadini igra kraće i isprekidanije, a školarac sporije radi domaći i više greši.

Isto važi za telefon na radnom stolu, makar bio okrenut ekranom nadole. Dovoljno je da zazuji jednom. Najjednostavnije pravilo u celoj ovoj temi glasi: dok se uči, telefon je u drugoj prostoriji, a televizor ugašen.

5. „Jedino rešenje je potpuna zabrana“

Za školsko dete potpuna zabrana je teško održiva, a često i nepotrebna. Ekrani su deo škole, druženja i odmora. Bolje od zabrane rade jasna i dosledna pravila o tome šta, kada i gde. Nekoliko njih se u praksi pokazalo razumnim:

• Ujutru pre škole bez ekrana. Dete koje dan započne crtanim filmom ili igricom stiže u učionicu sa pažnjom već načetom.
• Bez ekrana bar sat pre spavanja. San je za pažnju važniji od svega drugog na ovom spisku, a ekran uveče ga odlaže i skraćuje.
• Uređaji noću ne spavaju u dečjoj sobi. Pune se u hodniku ili dnevnoj sobi.
• Za stolom se jede bez ekrana. To važi i za odrasle.
• Prvo obaveze i igra napolju, zatim ekran. Redosled deluje sam, bez mnogo rasprave.
• Kraj se najavljuje. „Još ova epizoda“ ili „još pet minuta, pa gasimo“ izaziva manje bure od naglog isključivanja. Pomaže i da se dogovorite pre početka, a ne usred igre.

Koliko sati dnevno je „u redu“? Preporuke zdravstvenih organizacija uglavnom su najstrože za najmlađe (što manje, a u prvim godinama najbolje nimalo), dok se za školsku decu sve češće umesto tačnog broja ističe da ekran ne sme da potisne san, kretanje, učenje i druženje uživo. Ako je sve to na svom mestu, sat crtanog filma popodne nije razlog za brigu.

A naši telefoni?

Deca veoma pažljivo posmatraju odrasle. Roditelj koji za večerom proverava poruke, a zatim detetu drži govor o štetnosti ekrana, ima slab pregovarački položaj. Pravila koja važe za celu porodicu deca prihvataju neuporedivo lakše od onih koja važe samo za njih. Najteži deo dogovora o ekranima obično je onaj koji se tiče odraslih.