„Ja ne umem da izmišljam priče“

Dragi roditelju,

znamo tu scenu. Svetlo je ugašeno, knjiga je pročitana, a iz mraka stiže zahtev: „Sad mi ispričaj jednu iz glave.“ Vi u glavi u tom trenutku imate spisak za pijacu, sutrašnji sastanak i račun za struju. Kažete da ste umorni, da ne umete, da nemate mašte. Dete uzdahne i okrene se zidu.

Pišemo vam da vas oslobodimo jedne zablude: da priča mora biti dobra. Ne mora. Vaše dete nije književni kritičar. Njemu je važno da je priča vaša, da nastaje sada i da je samo za njega. Sve ostalo mu je sporedno, uključujući i to što se zmaj na pola priče pretvorio u poštara jer ste zaboravili odakle ste krenuli.

Ako ne znate odakle da počnete, počnite od istine. Priče iz vašeg detinjstva su najlakše, jer ih ne izmišljate. Kako ste pali s bicikla pred celom ulicom. Kako je deda krio bombone u šupi. Kako ste se izgubili na pijaci i čekali kod čoveka koji prodaje lubenice. Deca ih obožavaju i traže ih ponovo, jer im je neverovatno i uzbudljivo da ste i vi nekad bili mali i pravili gluposti.

Drugi siguran put je priča u kojoj je glavni junak vaše dete. Ne morate ni ime da menjate. „Jednog jutra Luka se probudio i shvatio da razume šta govori mačka.“ Dalje će vam pomoći sam. Pitajte ga šta je mačka rekla. Reći će vam, verujte, i to sa mnogo pojedinosti.

Tu dolazimo do onoga što nas, pošto se bavimo učenjem, posebno zanima. Onog trenutka kada dete počne da dodaje svoje delove, priča postaje vežba jezika kakvu je teško namestiti na drugi način. Da bi nastavilo priču, mora da pamti šta je bilo ranije, da smisli šta je moguće sledeće, da to kaže rečenicom koju vi možete da razumete. Koristi prošlo vreme, povezuje uzrok i posledicu, opisuje nekoga ko ne postoji. Oseća da priča negde počinje, da se u sredini nešto zakomplikuje i da na kraju mora nekako da se razreši. Isti taj osećaj trebaće mu godinama kasnije, kad na času srpskog dobije temu za sastav i prazan list.

Zato ne brinite ako ono preuzme priču i ne da vam da dođete do reči. To je najbolji mogući ishod. Vaš posao je tada samo da povremeno pitate: „I šta je onda bilo?“, „A zašto je to uradio?“, „Kako je izgledala ta pećina?“

Za večeri kada je glava baš prazna, evo tri mala pomagala:

• Tri reči. Dete izabere tri stvari koje moraju da se pojave u priči, recimo kišobran, krokodil i palačinke. Vi ih povežete kako znate. Sledeće večeri reči birate vi, a priča dete.
• Šta bi bilo kad bi. Šta bi bilo kad bi sneg bio topao? Kad bi psi išli u školu? Kad bi naša zgrada jedne noći otplovila? Dovoljno je jedno takvo pitanje i priča krene sama.
• Stari junak, nova nevolja. Izmislite jednog lika, makar i sasvim običnog, i neka svake večeri upadne u novu nepriliku. Posle nedelju dana imaćete seriju, a dete će pamtiti šta je bilo u prethodnim nastavcima bolje od vas.

Još jedna stvar koja pomaže: ne morate završiti. „Šta je bilo u pećini, čućeš sutra“ potpuno je legitiman kraj, a vama daje ceo dan da smislite šta je bilo u pećini. Ili da pitate dete za doručkom, pa neka ono smisli.

Dešavaće se da priča ispadne mlaka, da se zapletete, da zaspite pre deteta. Ništa od toga nije neuspeh. Dete koje sluša kako odrasli traži reč, vraća se, ispravlja i nastavlja uči da se priče prave, da ne padaju gotove s neba. To mu daje hrabrost da i samo pokuša.

Probajte večeras. Tri rečenice su dovoljne za početak. Ako ne znate prvu, pozajmite je: „Bio jednom jedan dečak koji nikako nije mogao da zaspi...“

Srdačno, uredništvo Testoteke