Petica za petsto dinara: pet uverenja o nagradama i kaznama za ocene

Nagrade i kazne za ocene spadaju među najstarije roditeljske alate. Koriste se zato što daju brz rezultat: dete kome je obećan bicikl zaista zagreje stolicu pred kraj polugodišta. Nevolja je u onome što se dešava kasnije, kad bicikl bude kupljen ili kad kazna istekne. Evo pet uverenja koja se o ovoj temi najčešće čuju i šta o njima kaže ono što psihologija zna o motivaciji.

1. „I ja dobijam platu za svoj posao, zašto ne bi i dete za svoj“

Poređenje zvuči pošteno, ali ima rupu. Odrasli rade i zbog plate. Dete u školu ne ide zbog ocena, nego da bi naučilo da čita, računa i misli, a ocena je samo povratna informacija o tome dokle je stiglo. Kad se za ocenu uvede cena, detetu se šalje poruka da učenje samo po sebi nema vrednost i da ga niko ne bi radio džabe.

Psiholozi razlikuju unutrašnju motivaciju (radim jer me zanima ili jer mi je važno) i spoljašnju (radim da bih nešto dobio ili izbegao). Dobro je poznata pojava da plaćanje za aktivnost koju je dete ionako volelo može da oslabi tu ljubav: crtanje ili čitanje postaju posao, a posao se bez nadoknade ne radi. Uz to, cene rastu. Što je u drugom razredu koštalo čokoladu, u šestom košta patike.

Šta je tačno: deca vole da im se trud primeti. Samo, to priznanje ne mora da ima cenovnik.

2. „Kad mu uzmem telefon, odmah se uozbilji“

Uozbilji se, na nedelju dana. Kazna za lošu ocenu kažnjava ishod, a ne dotiče ono što je do ishoda dovelo. Dvojka iz matematike može da znači da dete nije učilo, ali i da nije razumelo razlomke, da se zbunilo od treme ili da ne ume da rasporedi vreme na kontrolnom. Oduzet telefon ne rešava nijedno od toga.

Kazne za ocene imaju i jednu predvidljivu nuspojavu: dete počinje da krije. Kontrolni „još nije pregledan“, sveska je „ostala u školi“. Roditelj tako gubi ono što mu je najpotrebnije, a to je tačna slika o tome kako detetu ide.

Šta je tačno: ako telefon zaista jede vreme za učenje, treba ga ograničiti. Ali kao stalno pravilo koje važi i kad su ocene dobre (prvo obaveze, pa ekran), a ne kao kaznu posle svake loše vesti.

3. „Ako ništa ne obećam, neće ni pipnuti knjigu“

Ovo se obično govori o detetu koje je već naviknuto na nagrade, i tada je delimično tačno: kad nagrada nestane, rad na neko vreme stane. To nije dokaz da dete bez nagrade ne može. To je odvikavanje.

Unutrašnja motivacija se ne može narediti, ali ima uslove pod kojima raste. Deca rade radije kad imaju neki izbor (kojim redom, na koji način), kad osećaju da napreduju i kad je nekome stalo do toga što rade. Zato više od obećanja vredi da zadatak bude taman težak, da dete vidi svoj napredak (stari i novi diktat jedan pored drugog) i da vas zanima šta je naučilo, a ne samo šta je dobilo.

Šta je tačno: ima gradiva koje nikome nije zanimljivo i koje se uči iz osećaja obaveze. I to je u redu. Osećaj „uradio sam što sam morao, sad sam slobodan“ takođe je vrsta unutrašnjeg pokretača i vredi ga negovati.

4. „Svaka nagrada je mito“

Nije. Ima razlike između ugovora i proslave. Ugovor glasi: „Ako budeš odličan, dobićeš trotinet.“ Sklapa se unapred, i od tog trenutka dete radi za trotinet. Proslava se dešava posle, bez najave: „Mnogo si se namučio oko ove lektire, hajde da večeras izaberemo film i napravimo palačinke.“ Ona detetu govori da ste videli njegov trud, a ne da ste ga kupili.

Razlika je i u tome šta se slavi. Kad se obeležava kraj velikog posla ili savladana prepreka, u središtu je trud. Kad se plaća petica, u središtu je broj, pa je detetu svejedno kako je do njega došlo, što uključuje i prepisivanje.

Šta je tačno: sitne neposredne nagrade mogu da pomognu kao privremena skela kad se uvodi nova navika kod mlađe dece, na primer nalepnica za svaki dan u kome je torba spakovana bez podsećanja. Važno je da budu male, vezane za ponašanje koje dete može da kontroliše, a ne za ocenu, i da se posle nekoliko nedelja ugase.

5. „Ocena najbolje pokazuje koliko se trudio“

Ocena pokazuje koliko je dete znalo određenog dana, na određenom zadatku. Na nju utiču i težina kontrolnog, trema, prethodno znanje i sreća sa pitanjima. Dva deteta mogu da ulože isti trud i dobiju različite ocene, i obrnuto. Ko nagrađuje i kažnjava samo prema oceni, povremeno će nagraditi dete koje nije ni otvorilo knjigu i kazniti ono koje je učilo tri dana.

Deci kojoj škola ide teže ovakav sistem naročito škodi. Ona brzo izračunaju da nagradu neće dobiti ma koliko radila, pa prestanu da pokušavaju.

Šta je tačno: ocena je korisna informacija. Vredi je pogledati zajedno i pitati se šta govori.

Šta onda raditi kad dete donese ocenu

Kod dobre ocene pitajte kako je do nje došlo: „Šta ti je ovog puta pomoglo?“ Tako dete poveže uspeh sa onim što je uradilo, pa zna šta da ponovi. Radost pokažite slobodno, ona nije nagrada u spornom smislu.

Kod loše ocene preskočite ispitivanje ko je kriv i idite na tri pitanja: šta nisi znao, zašto misliš da je tako ispalo i šta ćemo sledeći put drugačije. Ako je uzrok to što dete nije učilo, posledica treba da bude logična: više vremena za taj predmet narednih dana, pa i na račun igrice. To nije kazna, to je popravljanje onoga što je propušteno, i deca tu razliku dobro osećaju.

Ako ste do sada plaćali ocene, ne morate da ukidate sve preko noći niti da se osećate krivim. Recite detetu otvoreno da menjate dogovor i zašto, pa obećanja postepeno zamenite pažnjom, zajedničkim obeležavanjem kraja polugodišta i pitanjima o tome šta je naučilo. Prvih nedelja će se buniti. Proći će.