Nemirno dete ili ADHD? Po čemu se razlikuju i kome se obratiti

Skraćenica ADHD ušla je u svakodnevni govor. Koristi se u šali, na roditeljskim sastancima i po internet forumima, često za svako dete koje ne sedi mirno. To ima dve loše posledice. Deo roditelja živahne dece brine bez potrebe. Drugi deo, čija deca zaista imaju teškoće, čuje od okoline da je „sad svako dete hiperaktivno“ i odlaže odlazak stručnjaku.

Ovaj tekst ne može da vam kaže da li vaše dete ima ADHD. To ne može nijedan tekst, upitnik sa interneta, pa ni učiteljica ili komšinica koja „ima isto takvo“. Može da vam pomogne da razumete na šta stručnjaci gledaju i da procenite da li je vreme da zakažete razgovor.

Šta je ADHD

ADHD je skraćenica engleskog naziva koji se kod nas prevodi kao poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću. Reč je o razvojnom stanju, što znači da je povezano sa načinom na koji se razvija i radi detetov nervni sistem. Ne nastaje zbog lošeg vaspitanja, previše slatkiša ili popustljivih roditelja, iako okolina ume to da nagovesti.

Znaci se obično dele u tri grupe:

• Nepažnja: dete teško održava pažnju na zadatku ili u igri, pravi greške u sitnicama, deluje kao da ne sluša i kad mu se neko direktno obraća, ne završava započeto, teško organizuje stvari i obaveze, gubi pribor, lako ga omete sve oko njega, zaboravlja svakodnevne obaveze.
• Hiperaktivnost: vrpolji se, ustaje kad se očekuje da sedi, trči i penje se tamo gde to nije prikladno, teško se tiho igra, stalno je „u pogonu“, mnogo priča.
• Impulsivnost: odgovara pre nego što čuje pitanje do kraja, teško čeka red, upada drugima u reč i u igru.

Kod neke dece preovlađuje nepažnja, bez upadljivog nemira. Ta deca nikome ne smetaju, pa se njihove teškoće često primete kasno. Kaže se da to češće promakne kod devojčica.

Ali sve to radi svako dete?

Tako je, i tu je srž stvari. Nijedan znak sa spiska sam po sebi nije neobičan. Stručnjaci zato ne gledaju da li ponašanja postoje, nego koliko ih je, koliko traju, gde se javljaju i koliko smetaju. Tabela pokazuje razliku u glavnim crtama.

Poslednji red je možda najvažniji. O poremećaju se govori tek kada ponašanja ozbiljno i trajno ometaju detetov svakodnevni život. Živahno dete koje dobro napreduje u školi, ima drugare i kod kuće funkcioniše uz uobičajena natezanja, nema poremećaj, koliko god zamaralo okolinu.

Šta još može da liči na ADHD

Nepažnja i nemir su česti znaci raznih stanja, kao što je povišena temperatura znak raznih bolesti. Zato dobra procena uvek proverava i druge mogućnosti:

• Manjak sna. Neispavana deca često su nemirna i razdražljiva, umesto pospana.
• Vid i sluh. Dete koje ne vidi tablu ili slabije čuje prestaje da prati.
• Teškoće u učenju. Dete kome čitanje, pisanje ili računanje idu mnogo teže nego vršnjacima izbegava takve zadatke i deluje nepažljivo.
• Briga, strah, tuga. Razvod, gubitak, vršnjačko nasilje ili stalna strepnja mogu da izgledaju kao rasejanost ili nemir.
• Gradivo koje ne odgovara detetu. I prelako i preteško gradivo daje sličnu sliku na času.
• Uzrast. Deca rođena krajem godine najmlađa su u odeljenju, pa nekad deluju nezrelije samo zato što su skoro godinu dana mlađa od drugara iz klupe.

Sve ovo ne isključuje ADHD, a može postojati i uporedo sa njim. To je još jedan razlog da procenu ne radite sami.

Kome se obratiti i kako izgleda put

Učitelj ili odeljenjski starešina. Prvi razgovor obavite sa osobom koja dete svakodnevno vidi među vršnjacima. Pitajte konkretno: kako radi na času, kako u odnosu na druge, da li se to vidi na svim časovima, kako se slaže sa decom.

Školski psiholog ili pedagog. Stručna služba škole može da posmatra dete na času, razgovara sa njim i sa vama i predloži prilagođavanja u nastavi. Škola ne postavlja dijagnozu, ali njena zapažanja mnogo znače onima koji je postavljaju.

Pedijatar u domu zdravlja. Pedijatar će proveriti opšte zdravlje, po potrebi uputiti na proveru vida i sluha, i dati uput dalje: u razvojno savetovalište ili u službu koja se bavi mentalnim zdravljem dece.

Dečji psihijatar i tim. Dijagnozu ADHD-a postavlja lekar, dečji psihijatar, najčešće u saradnji sa psihologom, a po potrebi se uključuju i drugi stručnjaci, poput defektologa, logopeda ili neurologa. Procena se ne završava za jedan sastanak. Obuhvata razgovor sa roditeljima o razvoju deteta od rođenja, posmatranje i razgovor sa detetom, upitnike koje popunjavaju roditelji i učitelj i psihološko testiranje. Ne postoji analiza krvi ni snimak kojim se ADHD potvrđuje.

Za razgovore se pripremite. Dve-tri nedelje unapred zapisujte konkretne situacije: šta se desilo, gde, koliko je trajalo, šta je prethodilo. Ponesite sveske i mišljenje učitelja. Beleška „u utorak je za četrdeset minuta uradio jedan zadatak i ustao jedanaest puta“ stručnjaku govori više nego „nikako ne može da se skoncentriše“.

Šta možete već sada, bez obzira na ishod

Ono što pomaže deci sa ADHD-om pomaže i svakom nemirnom detetu, pa nema razloga da čekate nalaz:

• Predvidljiv dan. Isti redosled jutra, obaveza i večeri. Što manje iznenađenja, manje je trenja.
• Kratka uputstva, jedno po jedno, izrečena izbliza i uz pogled u oči.
• Zadaci isečeni na male delove sa kratkim pauzama za kretanje između.
• Mnogo kretanja svakog dana, naročito pre obaveza koje traže mirovanje.
• Pohvala odmah i konkretno. „Seo si i završio ceo red bez ustajanja“ deluje jače od opšteg „bravo“. Nemirna deca u toku dana čuju mnogo više opomena nego druga deca, pa im svaka zaslužena pohvala znači više.
• Malo pravila, dosledno sprovedenih, umesto mnogo pravila koja se menjaju prema raspoloženju odraslih.
• Dovoljno sna i veče bez ekrana.

Ako se dijagnoza potvrdi

Stručnjaci će vam predložiti plan podrške i objasniti mogućnosti. Sve odluke o daljim koracima donosite zajedno sa lekarom koji prati dete. Škola je dužna da detetu kome je to potrebno prilagodi nastavu, kroz individualizovan pristup ili individualni obrazovni plan, i o tome vredi otvoreno razgovarati sa stručnom službom.

Dijagnoza ne menja dete. Ono je isto kao dan pre nje, sa istom radoznalošću, energijom i smislom za humor. Vama i učiteljima ona daje objašnjenje: postaje jasno da dete ne radi sve to namerno i da mu treba drugačija vrsta podrške.

A ako procena pokaže da ADHD-a nema, dobili ste stručan pogled na dete i najčešće nekoliko praktičnih saveta, pa odlazak ni tada nije bio uzaludan.