Matematika koja ne staje u svesku

Na pitanje „šta će meni ovo u životu“ najlakše je odgovoriti u prodavnici, na autobuskoj stanici i u kuhinji. Novac, vreme i mere su deo školske matematike koji se najmanje uči iz sveske, jer se u svesci ne vidi zašto je važno da li je kusur 130 ili 230 dinara. Na kasi se vidi odmah.

U tabeli je osam situacija koje se u većini porodica dešavaju bar jednom nedeljno. Razredi su navedeni okvirno, prema tome kada se odgovarajuće gradivo obično radi u školi.

Novac

Deca danas retko vide novac. Plaća se karticom i telefonom, pa cena ostaje broj na ekranu. Zato povremeno dajte detetu gotovinu i pustite ga da samo plati hleb i mleko. Neka pre kase proceni koliko će biti, a posle prebroji kusur.

Kusur se najlakše računa dopunjavanjem, onako kako ga vraćaju iskusni prodavci. Od 370 do 400 fali 30, od 400 do 500 još 100. Ukupno 130. Nema pozajmljivanja ni potpisivanja, a dete usput vežba prelaz preko stotine.

Zadatak sa keksom iz tabele traži korak više. Ako 400 g košta 180 dinara, onda 100 g košta 45, a ceo kilogram 450 dinara. Veliko pakovanje je 420, dakle isplativije, pod uslovom da će se keks pojesti. Mnoge prodavnice na etiketi već ispisuju cenu po kilogramu, sitnim slovima. Dobar zadatak za petaka je da je pronađe i proveri.

Džeparac je posebna škola. Dete koje ima svoj nedeljni iznos i želju koja ga premašuje vrlo brzo nauči i deljenje i strpljenje.

Sat

Čitanje sata sa kazaljkama mnogoj deci je teže nego što odrasli očekuju, jer isti brojčanik služi za dve stvari: mala kazaljka čita brojeve kao sate, a velika iste te brojeve kao petice minuta. Kad velika stoji na 4, to nije četiri nego dvadeset minuta. Okačite zidni sat sa kazaljkama tamo gde ga dete često gleda i pitajte za vreme kad vam zaista treba.

Druga teškoća je naš govor. Kažemo „pola pet“ za 4.30 i „petnaest do šest“ za 5.45, a na telefonu popodne piše 16.30 i 17.45. Dete treba da čuje sva tri oblika i da ih povezuje.

Treća je računanje. Sat ima 60 minuta, a ne 100, pa pravila iz običnog sabiranja ne važe sasvim. U primeru sa polaskom: od 7.40 do 8.00 ima 20 minuta, ostalo je još 5, stižemo u 8.05. Film od 95 minuta je sat i 35 minuta, od 18.15 to je 19.50. Ko se navikne da prvo „napuni“ ceo sat, neće napisati da je posle 7.40 došlo 7.65.

Mere

Ovde vredi jedno pravilo: prvo proceni, pa izmeri. „Šta misliš, koliko je dugačak sto?“ Dete kaže tri metra, izmeri i dobije metar i četrdeset. Sledeći put će proceniti bolje. Bez procene, merne jedinice ostaju reči koje se pretvaraju jedna u drugu po pravilima iz knjige.

Nekoliko oslonaca koje dete može da zapamti na sopstvenom telu i u kući:

• širina nokta na malom prstu je otprilike centimetar;
• vrata su visoka oko dva metra;
• kesa šećera ima kilogram, tabla čokolade obično 100 grama;
• velika flaša soka je litar i po, a šolja oko četvrt litra.

Kad se to zna, zadatak sa sokom postaje lak: litar su četiri šolje od 250 ml, pola litra još dve, ukupno šest. A soba od 4 m sa 3 m pokazuje razliku koja deci u školi stalno izmiče. Tepih pokriva površinu, 4 × 3 = 12 kvadratnih metara. Lajsna ide okolo, po obimu: 4 + 3 + 4 + 3 = 14 metara. Isti brojevi, dva različita pitanja.

Poslednji zadatak iz tabele, onaj sa putovanjem, čuvajte za starije. Brzina se u školi ozbiljnije radi tek u šestom razredu, ali dete koje je na zadnjem sedištu godinama slušalo „još 60 kilometara, znači još oko sat vremena“ dočekaće to gradivo kao nešto što odavno zna.