„Kako si?“ „Dobro.“ Osam malih igara za imenovanje emocija

Za boje imamo pedeset naziva i učimo ih decu od druge godine. Za osećanja im često ostavimo dve reči: dobro i loše. Onda se čudimo kada osmogodišnjak tresne vratima, a na pitanje šta mu je odgovori „ništa“.

Osećanje koje ima ime lakše se podnosi i lakše se objašnjava drugima. Dete koje ume da kaže „posramio sam se“ ima šta da uradi sa tim, a dete koje samo oseća da mu gore uši obično se naljuti. Razlikovanje ljutnje od razočaranja, straha od treme i tuge od umora uči se godinama, kao i svaki rečnik: slušanjem i upotrebom. Sledećih osam igara traže najviše pet minuta, a nijedna ne liči na razgovor „o osećanjima“, od kog deca beže.

1. Ruža i trn

Za večerom svako kaže jednu ružu (najlepši trenutak dana) i jedan trn (ono što je bolelo ili nerviralo). Govore i odrasli, iskreno i u dečjoj meri: „Trn mi je što sam zakasnio na sastanak, pa mi je bilo neprijatno.“ Deca ne uče reči iz pitanja koja im postavljamo, nego iz rečenica koje od nas čuju.

2. Termometar

Nacrtajte na papiru termometar od jedan do deset i zalepite ga na frižider. „Koliko si ljut, od jedan do deset?“ lakše je pitanje od „zašto si ljut“. Usput dete otkriva da osećanje ima jačinu: trojka i devetka nisu isto i ne traže istu reakciju.

3. Lice bez tona

Pustite crtani film bez zvuka na dva minuta i pogađajte kako se ko oseća i po čemu se to vidi. Obrve, ramena, ruke. Može i u ogledalu: jedan pravi lice, drugi pogađa. Mlađi osnovci obožavaju da roditelj pogreši.

4. Gde se u telu čuje

Na obrisu čoveka dete boji gde oseća tremu, gde ljutnju, gde radost. Stomak, grlo, pesnice, obrazi. Ova igra je korisna deci koja osećanja prvo primete kao tegobu: kada jednom poveže stegnut stomak sa tremom, sledeći put će ga manje uplašiti.

5. Šta je osećao vuk

Dok čitate ili gledate nešto zajedno, zastanite na jednom mestu: „Šta misliš, kako je njoj sada?“ O junacima je lakše govoriti nego o sebi. Pokušajte da dođete do preciznije reči od „tužna“: uvređena, usamljena, ljubomorna, zabrinuta. Ako dete ne zna reč, ponudite dve pa neka bira.

6. Dva osećanja odjednom

Deci je veliko otkriće da se mogu osećati dvojako. „Radujem se ekskurziji i malo me je strah spavanja van kuće.“ Igrajte se traženja takvih parova u sopstvenom danu. Dete koje zna da su mešana osećanja normalna manje se zbuni pred polazak u školu, pred nastup ili kad dobije brata.

7. Vremenska prognoza

Ujutru u kolima ili na putu do škole svako daje svoju prognozu: sunčano, oblačno, magla, grmljavina u najavi. Zvuči šaljivo, pa odgovaraju i deca koja na direktno pitanje ćute. Vama je to korisna informacija pre nego što ga ostavite pred kapijom.

8. Kutija reči

Na ceduljice ispišite dvadesetak osećanja, od običnih (srećan, ljut) do finijih (ponosan, zbunjen, razočaran, postiđen, nestrpljiv, olakšanje). Jednom nedeljno izvučete jednu i svako ispriča kada se tako osećao. Reči koje dete ne poznaje objasnite primerom iz njegovog života: „Razočaran si bio kad je otkazan rođendan.“

Dva pravila koja važe za svih osam

Prvo: nema pogrešnih odgovora. Ako dete kaže da je ljuto na brata, a vama se čini da je ljubomorno, zapišite to sebi i ostavite njegovu reč. Ispravljanje ga uči da ćuti.

Drugo: imenovanje nije dozvola. „Vidim da si besan“ i „ne možeš da gađaš sestru“ idu zajedno u istoj rečenici. Osećanje se prihvata, ponašanje ima granice.

Ne očekujte brze rezultate. Jednog dana, usred svađe oko tableta, čućete „nisam ljut, nego mi je krivo“. Tada znate da je rečnik proradio.