„Pročitao je, a ne zna šta piše“

Četvrtak je, pola sedam uveče. Vuk, treći razred, sedi nad zadatkom iz matematike već deset minuta. Zadatak glasi: „U voćnjaku je bilo 48 stabala jabuka i 12 stabala manje krušaka. Koliko je ukupno stabala u voćnjaku?“ Vuk je napisao 48 - 12 = 36 i podvukao rezultat.

- Pročitaj mi zadatak - kaže tata.

Vuk pročita, tečno, bez ijedne greške.

- I šta se traži?

- Pa... koliko ima krušaka?

Vuk zna da oduzima. Zna i da čita, u smislu da slova pretvara u reči brzo i tačno. Ono što mu je izmaklo jeste treći korak: da od tih reči u glavi sklopi sliku voćnjaka i primeti da pitanje traži sve voćke zajedno. Ovakve scene se u trećem i četvrtom razredu dešavaju u mnogim kućama, i roditelji ih često pogrešno pročitaju kao nepažnju ili lenjost.

Čitanje ima dva sprata

Prvi sprat je tehnika: prepoznati slova, spojiti ih, izgovoriti reč. Drugi sprat je razumevanje: znati šta reči znače, povezati rečenice, zaključiti ono što nije izričito rečeno, primetiti kad nešto nema smisla.

U prvom i drugom razredu škola se najviše bavi prvim spratom, i to s razlogom. Negde od trećeg razreda tekstovi postaju duži, a iz njih treba učiti prirodu i društvo, rešavati tekstualne zadatke, odgovarati na pitanja. Tada se pokaže da neka deca imaju lepo sređen prvi sprat, a da je drugi ostao nedovršen.

Zašto dete ne razume ono što je pročitalo

Razloga ima nekoliko i često se javljaju zajedno.

Tehnika još troši svu snagu. Ako dete čita sporo i s naporom, pažnja mu ode na dešifrovanje. Dok stigne do kraja rečenice, zaboravilo je početak. Tada prvo treba raditi na tečnosti, na lakim tekstovima.

Nedostaju reči. Dovoljno je da u pasusu ima tri-četiri nepoznate reči pa da se smisao raspe. Deca retko pitaju šta reč znači, jednostavno je preskoče. U tekstovima za treći i četvrti razred redovno se nađu reči kao što su „plodan“, „pritoka“, „sumrak“, „oskudan“, koje mnoga deca nikad nisu čula u razgovoru.

Nedostaje predznanje. Tekst o životu na salašu lakše razume dete koje je bilo na selu. Razumevanje je uvek spoj onoga što piše i onoga što čitalac već zna.

Dete čita „pasivno“. Oči idu preko redova, a misli su na treningu. Dobar čitalac usput stalno nešto radi: zamišlja, predviđa, pita se. Dete to ne zna dok mu neko ne pokaže.

Ne primećuje da ne razume. Ovo je možda najvažnije. Vešt čitalac zastane kad izgubi nit i vrati se rečenicu unazad. Početnik nastavlja dalje, jer mu je cilj da stigne do kraja teksta.

Šta možete da radite kod kuće

Razgovarajte pre čitanja

Minut je dovoljan. Pogledajte naslov i sliku: o čemu bi ovo moglo da bude? Šta već znaš o vukovima? Tako se u glavi otvori „fioka“ u koju će novo znanje da legne.

Zastajte tokom čitanja

Posle pasusa ili dva pitajte: šta se do sada desilo? Šta misliš da će biti dalje? Nemojte to pretvoriti u ispitivanje posle svake rečenice. Dva-tri zastajanja po tekstu su sasvim dovoljna.

Pitajte i ono čega nema u tekstu

Pitanja tipa „kako se zvao dečak“ proveravaju samo pamćenje. Razumevanje se vidi na pitanjima koja traže zaključivanje:

• Zašto je baka sakrila pismo?
• Kako se osećala Mila kad je videla prazan kavez? Po čemu to znaš?
• Šta bi ti uradio na njegovom mestu?
• Koje je godišnje doba u priči, iako to nigde ne piše?

Tražite od deteta da pokaže mesto u tekstu koje ga je navelo na odgovor. Ta navika, da se tvrdnja potkrepi tekstom, vredi do male mature i dalje.

Neka prepriča, ukratko

„Ispričaj mi u tri rečenice o čemu se radi“ teži je zadatak nego što zvuči, jer dete mora da odluči šta je glavno. U početku će prepričavati sve redom, sa svakim detaljem. Pomozite pitanjem: ko je glavni, šta je hteo, šta mu se isprečilo, kako se završilo.

Lovite nepoznate reči

Dogovorite se da dete olovkom lagano podvuče svaku reč koju ne zna, i da je to pohvalno, a ne sramota. Reč objasnite jednostavno i upotrebite u rečenici iz vašeg života. Ako je sutra pomenete za ručkom, veća je šansa da ostane.

Čitajte naglas i onda kad dete već čita samo

Dete od devet godina može da razume mnogo složeniju priču nego što može samo da pročita. Kad mu čitate knjigu „iznad njegovog nivoa“, hranite mu rečnik i naviku da prati dužu radnju. To je ulaganje u drugi sprat dok se prvi još uređuje.

Tekstualni zadaci: prvo slika, pa račun

Kod zadataka iz matematike uvedite pravilo: pre nego što uzme olovku, dete svojim rečima kaže šta se u zadatku dešava i šta se traži. Može i da nacrta. Vuku iz naše scene bilo bi dovoljno da nacrta dva reda stabala, jabuke i kruške, pa da vidi da pitanje obuhvata oba.

Čitanje nije samo lektira

Recept za palačinke, pravila društvene igre, red vožnje, uputstvo za sklapanje police: sve su to tekstovi koji traže razumevanje, sa prednošću da se odmah vidi da li je pročitano kako treba. Ako su palačinke uspele, uspelo je i čitanje. Dajte detetu da ono pročita uputstvo i vodi vas korak po korak.

Kada razgovarati sa stručnjakom

Ako dete dobro razume priču kad mu je vi čitate, a slabo kad čita samo, uzrok je verovatno u tehnici čitanja i tu vredi potražiti savet učitelja i logopeda. Ako priču teško prati i kad je sluša, ako mu je rečnik primetno siromašniji nego kod vršnjaka ili teško razume složenije naloge, razgovarajte sa učiteljem i stručnom službom škole (pedagog, psiholog, logoped tamo gde ga ima). Oni mogu da procene da li je potrebna dodatna podrška i u kom obliku.

Za svakodnevno vežbanje poslužiće kratki tekstovi sa pitanjima, kakvih ima među vežbama za jezik i razumevanje i u testovima iz srpskog jezika za treći razred.

A Vuk? Tata ga je zamolio da nacrta voćnjak. Na pola crteža Vuk je rekao: „Čekaj, pa ja sam izračunao samo kruške.“ Niko mu nije rekao rešenje. Samo je, prvi put te večeri, stvarno pročitao zadatak.