„Rekla sam ti već tri puta!“ Šta proveriti kad dete ne prati uputstva

Dete stoji nasred sobe sa jednom čarapom u ruci. Pre dva minuta ste mu rekli da se obuče, spakuje svesku iz matematike, ponese užinu sa stola i obuje patike. Uradilo je otprilike četvrtinu prvog dela. Zaključak se nameće sam: ne sluša.

Ponekad je zaista tako. Ali između „čuo sam“ i „uradio sam“ ima više koraka nego što mislimo: dete treba da obrati pažnju, da razume svaku reč, da zadrži ceo nalog u pamćenju dok ga izvršava i da zna odakle da krene. Zastoj može nastati na bilo kom od tih mesta. Sledećih sedam pitanja pomaže da otkrijete na kom.

1. Da li je uopšte čulo?

Uputstvo doviknuto iz kuhinje detetu koje gradi kulu od kocaka najčešće nije ni stiglo do njega. Deca, naročito mlađa, teško dele pažnju između igre i govora odraslih. Proverite jednostavno: priđite, izgovorite ime, sačekajte pogled, pa tek onda recite šta treba.

Ako dete i u tihoj prostoriji, licem u lice, često pita „šta?“, traži da ponovite, pojačava ton na televizoru ili pogrešno čuje slične reči, razgovarajte sa pedijatrom o proveri sluha. To je prva stvar koju treba isključiti, i najlakše se proverava.

2. Koliko je koraka bilo u rečenici?

„Obuci se, spakuj svesku, uzmi užinu i obuj se“ jesu četiri naloga. Okvirno, predškolac pouzdano nosi dva povezana koraka, a mlađi školarac tri, i to kada je odmoran i kada mu je radnja poznata. Lanci duži od toga se osipaju, najčešće tako da ostane prvi ili poslednji deo.

Probajte da isto uputstvo podelite: dva koraka, pa kada ih završi, sledeća dva. Ako tada sve ide glatko, problem nije bio u razumevanju jezika, nego u količini.

3. Da li zna sve reči koje ste upotrebili?

Male reči prave velike probleme. „Stavi ranac pored stolice“ i „stavi ga iza stolice“ razlikuju se u jednom predlogu. Isto važi za reči kao što su osim, svaki drugi, pre nego što, tek kad, najmanje, poslednji, između. Dete koje nije sigurno u njihovo značenje uradiće ono što mu deluje najverovatnije, pa ispadne da je „uradilo po svome“.

Proverite kroz igru, bez ispitivačkog tona: „Stavi medu ispod stola. A sada između jastuka.“ Ako vidite da se dvoumi kod određenih reči, te reči treba vežbati, a ne poslušnost.

4. Da li je redosled u rečenici isti kao redosled radnji?

„Pre nego što sedneš za sto, operi ruke“ zahteva da dete okrene rečenicu: ono što je čulo drugo, treba da uradi prvo. Mlađa deca često izvršavaju radnje onim redom kojim su ih čula. Jednostavnije je reći: „Prvo operi ruke, pa sedi za sto.“ Kada to ide lako, možete postepeno uvoditi i teže konstrukcije, jer će ih sretati u školskim zadacima.

5. Da li je uputstvo bilo konkretno?

„Sredi sobu“ je za odraslog jasna slika. Za sedmogodišnjaka je to magla: odakle da počne, šta znači sređeno, kada je gotovo? Uporedite sa: „Vrati knjige na policu i stavi kocke u kutiju.“ Nejasna su i uputstva tipa „ponašaj se lepo“, „budi pažljiv“ ili „pripremi se za školu“. Što je dete mlađe, uputstvo treba da opisuje radnju koju može da vidi.

6. Da li ste rekli šta da radi ili šta da ne radi?

„Nemoj da trčiš“ detetu govori šta da prestane, ali ne i šta da počne. „Hodaj pored mene“ je lakše za razumevanje i za izvršenje. Posebno su teške dvostruke negacije i pitanja koja zapravo nisu pitanja: „Zar nećeš da zaboraviš da poneseš patike?“ ili „Hoćeš li da skloniš to?“ (na šta je savršeno logičan odgovor: „Neću“).

7. Da li razume, ali ne može ili neće?

Umorno, gladno ili uznemireno dete razume manje nego inače, isto kao i odrasli. A ponekad uputstvo jeste stiglo i jeste jasno, samo je igra zanimljivija. To je pitanje vaspitanja i dogovora, i tu jezik nije krivac. Razliku ćete videti po tome što isto dete bez greške prati složena uputstva kada mu je stalo (recimo, pravila nove igre).

A u školi?

Učiteljice često primete ovaj problem pre roditelja, jer u odeljenju uputstvo dobija dvadeset i više dece odjednom i niko ga ne ponavlja pojedinačno. Znaci su: dete gleda šta rade drugovi pre nego što počne, radi zadatak drugačije nego što je traženo, zaokruži tamo gde je trebalo da podvuče, uradi samo prvi deo naloga. Na pismenim proverama gubi poene na zadacima koje zna, jer nije uradilo ono što se tražilo.

Kod kuće možete vežbati upravo te školske reči: podvuci, zaokruži, precrtaj, poveži, dopuni, prepiši, razvrstaj, obeleži. Uzmite papir i olovku i igrajte se učitelja i učenika, pa zamenite uloge. Deca vole da zadaju uputstva, a dok ih smišljaju, vežbaju isto što i kad ih slušaju.

Kako da uputstvo lakše stigne

• Prvo pažnja (ime, pogled), pa uputstvo.
• Kratke rečenice, radnje onim redom kojim treba da se izvedu.
• Posle uputstva pitajte: „Šta ćeš prvo da uradiš?“ To govori više nego „Jesi li razumeo?“, na šta deca gotovo uvek kažu da jesu.
• Za jutarnju i večernju rutinu pomaže spisak ili niz sličica na vratima sobe, da dete ne mora sve da drži u glavi.
• Postepeno produžavajte: kada dva koraka idu sigurno, dodajte treći.

Kada potražiti stručno mišljenje

Vredi da se obratite stručnjaku ako dete i posle ovakvih prilagođavanja teško prati uputstva primerena uzrastu, ako se to dešava i kod kuće i u školi, ako uz to ima siromašan rečnik, kratke i nepotpune rečenice ili teško prepričava šta mu se desilo. Prvi sagovornici su učiteljica i stručna služba škole (pedagog, psiholog, a gde postoji i logoped). Logoped procenjuje razumevanje govora, psiholog pažnju i pamćenje, a pedijatar može da uputi na proveru sluha. Procena ne znači da nešto nije u redu: često se završi sa nekoliko konkretnih saveta za vežbanje i mirnijom glavom.

Do tada, sledeći put kada vam na jezik dođe „rekla sam ti tri puta“, probajte da četvrti put kažete kraće.