„Rekla sam ti tri stvari, a ti nisi uradio nijednu!“

„Operi ruke, ponesi ranac u sobu, pa dođi da postaviš sto.“ Odraslom uhu to je jedna rečenica. Detetu su to tri zadatka koja mora da zadrži u glavi dok hoda kroz stan pun zanimljivijih stvari. Negde između kupatila i sobe drugi i treći nalog ispare, i dete stoji u hodniku sa nejasnim osećajem da je trebalo još nešto.

Koliko naloga dete može da ponese zavisi od uzrasta, umora i toga koliko su mu radnje poznate. Kao grubo merilo, mnogim predškolcima i prvacima udobna su dva koraka, a tri-četiri postaju pouzdana tek kasnije, i to ne kod sve dece u isto vreme. Dobar deo „neposlušnosti“ zapravo je nesrazmera između dužine naše rečenice i onoga što dete u tom trenutku može da zadrži.

Umesto opštih saveta, prođimo kroz situacije u kojima se to najčešće dešava.

Kada jutro pred školu liči na pokvarenu ploču

Jutarnji nalozi su svakog dana isti, pa nema razloga da ih iko drži u glavi. Napravite sa detetom spisak sa pet-šest stavki (za mlađe u sličicama): umivanje, oblačenje, doručak, zubi, ranac, patike. Zalepite ga u visini dečjih očiju.

Od tog trenutka ne izgovarate naloge, nego pitate: „Dokle si stigao na spisku?“ Razlika je velika. Dete ne mora da pamti vaše reči, a vi prestajete da budete zvučnik koji ponavlja isto. Posle nekoliko nedelja spisak većini dece više i ne treba, jer je niz postao navika.

Kada ga pošaljete po nešto, a on se vrati praznih ruku

Tri pravila za naloge „u hodu“:

• Prvo pogled, pa reči. Nalog doviknut iz kuhinje detetu koje gleda crtani nije ni stigao do njega. Priđite, izgovorite ime, sačekajte da vas pogleda.
• Kratko i redom kojim se radi. „Idi u sobu, uzmi plavi duks i donesi ga ovamo“ lakše je od „Donesi mi duks, onaj plavi, mislim da je u sobi, samo prvo ugasi svetlo u kupatilu“.
• Neka ponovi. „Šta ćeš sad da uradiš?“ Kad dete nalog izgovori svojim rečima, on se učvrsti. Ako ne ume da ga ponovi, znate da nije ni čulo i uštedeli ste sebi jednu ljutnju.

Korisno je i brojanje: „Imam za tebe dve stvari. Prva... Druga...“ Dete tada zna koliko toga nosi i samo primeti kad mu jedna fali.

Kada se izgubi usred domaćeg zadatka

Uputstva u radnim sveskama često kriju tri radnje u jednoj rečenici: „Pročitaj tekst, podvuci glagole i prepiši ih u svesku.“ Dete podvuče glagole i zatvori knjigu, ubeđeno da je završilo.

Naučite ga da uputstvo razloži pre nego što počne: olovkom napiše male brojeve 1, 2, 3 iznad svake radnje u zadatku, pa ih precrtava kako završava. Kod tekstualnih zadataka iz matematike neka podvuče pitanje, jer se ono, dok se računa, najlakše izgubi iz vida. To nisu štake za slabe đake, tako rade i odrasli kad čitaju složen obrazac.

Kada učiteljica kaže da u školi ne prati uputstva

U učionici je teže nego kod kuće: uputstvo se daje jednom, svima odjednom, uz žamor. Dete koje ga propusti često se snalazi tako što gleda šta radi drug iz klupe, pa kasni korak za ostalima.

Vredi otvoreno porazgovarati sa učiteljicom i zamoliti za nekoliko sitnica koje ne remete čas: da ključni koraci budu zapisani na tabli, da dete sedi bliže, da ga povremeno pita „šta sada radimo?“. Detetu pomozite da nauči rečenicu koja mnogo vredi, a mnogima je teška: „Možete li da ponovite drugi deo?“ Pitati nije sramota, a pogađati jeste gubljenje vremena.

Kada vam se čini da „pamti samo ono što hoće“

Dete koje ne može da zapamti da ponese patike za fizičko, a zna pravila tri društvene igre i sastav omiljenog tima, ne radi to vama u inat. Ono što nas zanima pamtimo svi mnogo lakše, a pravila igre dete je čulo desetinama puta i povezalo sa nečim prijatnim. Nalog „spakuj patike“ čulo je jednom, dok je mislilo na nešto drugo.

Ipak, ponekad je zaista posredi „neću“, a ne „ne mogu“. Proba je jednostavna: ako dete nalog tačno ponovi, a ne izvrši ga, pitanje je saradnje i dogovora, ne pamćenja. Ako ne ume da ga ponovi ni odmah, nije ga zadržalo, i tu grdnja ne pomaže.

Šta još proveriti

Kod deteta koje vrlo često ne prati usmene naloge, a naročito ako stalno pita „šta?“, pojačava televizor ili bolje reaguje kad vas gleda u lice, zamolite pedijatra da uputi na proveru sluha. Ako dete teško razume i duže rečenice u pričama, pitanja koja počinju sa „zašto“ i „kako“ ili često pogrešno shvati šta mu je rečeno, korisno je mišljenje logopeda. A ako su uz zaboravljanje naloga upadljivi i nemir, rasejanost i teškoće da išta započeto dovrši, i to i u školi i kod kuće, razgovarajte sa školskim psihologom ili pedagogom.

U većini kuća, ipak, dovoljne su tri promene: kraće rečenice, spisak na zidu i pitanje „šta ćeš sad da uradiš?“. Probajte već večeras, sa samo dve stvari umesto tri.