Sedam sitnih navika učitelja koje čuvaju pažnju odeljenja

U svakom odeljenju ima nekoliko đaka čija pažnja popušta brže nego kod ostalih. Iskusni učitelji znaju da ono što pomaže toj deci pomaže i celom odeljenju, samo se kod ostalih manje vidi. Ovde je sedam navika koje se mogu uvesti od sutra. Većinu verovatno već primenjujete, pa neka ovo posluži kao podsetnik za dane kada čas nikako ne ide.

1. Uputstvo tek kad sve oči gledaju u vas

Uputstvo izgovoreno dok polovina odeljenja još vadi sveske moraćete da ponovite pet puta. Uvedite signal za tišinu i pogled: podignuta ruka, zvonce, brojanje unazad od pet, kratka pljeskalica na koju deca odgovaraju. Sačekajte, zaista sačekajte, da svi gledaju. Tek onda recite šta se radi, kratko i u najviše dva-tri koraka, i zapišite te korake na tabli. Deci koja zaborave drugi korak tabla će odgovoriti umesto vas.

Koristan dodatak: pre nego što počnu, zamolite jednog učenika da ponovi šta treba da se radi. Ne uvek onog koji se javlja.

2. Čas isečen na delove

Četrdeset pet minuta jedne aktivnosti u mlađim razredima ne može da izdrži ni najmirnije odeljenje. Menjajte oblik rada na svakih deset do petnaest minuta: kratko objašnjenje, rad u svesci, rad u paru, zajednička provera. Sadržaj ostaje isti, menja se ono što deca rade. Svaka promena pažnji daje novi početak.

3. Pokret u čas, a ne samo na odmor

Minut razgibavanja između dva dela časa vraća više vremena nego što oduzme. Ne mora biti ništa posebno: protezanje, „ustani ako misliš da je tačno, čučni ako nije“, odgovor koji se pokazuje rukama, zadatak koji se rešava kod table. Deci koja se najteže smiruju dajte zaduženja koja uključuju hodanje: podela listića, brisanje table, odlazak po kredu. Tako nemir dobija korisnu svrhu, a dete priliku da bude pohvaljeno umesto opomenuto.

Iz istog razloga veliki odmor nije dobra moneta za kažnjavanje. Detetu koje je bilo nemirno na času odmor treba više nego ostalima.

4. Raspored sedenja kao alat

Učenik kome pažnja lako beži najbolje radi napred, blizu vas, dalje od prozora, vrata i korpe za otpatke, pored mirnog druga. Važno je da to mesto ne dobije kao kaznu i pred svima („ti ćeš ovde da te gledam“), nego kao deo redovnog premeštanja. Kada sedi blizu, možete ga vratiti dodirom po klupi dok prolazite, bez ijedne reči i bez prekidanja časa.

5. Tihi signali umesto prozivke

Dete kome se ime izgovori petnaest puta dnevno u opomeni brzo zaključi da je „ono nevaljalo“, a ostatak odeljenja zaključi isto. Dogovorite sa njim, nasamo, znak koji samo vas dvoje znate: prst na ivici klupe, pogled, kartončić koji spustite pored sveske. Deluje podjednako dobro, a čuva i detetov obraz i tok časa.

Obrnuto takođe vredi. Uhvatite ga kad radi dobro i recite to, kratko i konkretno. Kod dece sa krhkom pažnjom odnos pohvala i opomena je često veoma nepovoljan, a taj odnos možete popraviti samo vi.

6. Manje šarenila oko table

Zidovi prekriveni panoima, crtežima i slovaricama lepi su i topli, ali sve što visi oko table takmiči se sa onim što na njoj piše. Zid sa tablom neka bude najmirniji u učionici. Radove i panoe selite na bočne i zadnji zid. Isto važi za samu tablu: obrišite ono što više nije potrebno. Na pretrpanoj tabli se bitno teško pronalazi, naročito deci koja se sporije snalaze u prepisivanju.

7. Plan časa na vidnom mestu

U uglu table napišite šta vas danas čeka: „1. Proveravamo domaći. 2. Nova lekcija. 3. Zadaci u paru. 4. Igra.“ Precrtavajte kako odmiče. Deca lakše izdrže kad znaju koliko je ostalo i šta sledi, a prelazi između aktivnosti, u kojima se obično gubi najviše pažnje i vremena, prolaze mirnije. Pomaže i najava dva minuta ranije: „Još dva zadatka, pa zatvaramo sveske.“

Kada navike nisu dovoljne

Ako neki učenik uprkos svemu ovome mesecima ne uspeva da prati, zapisujte kratko i konkretno šta primećujete: na kojim časovima, u kojim aktivnostima, koliko dugo može da radi, šta mu pomaže. Te beleške su osnova za razgovor sa roditeljima i sa školskim psihologom ili pedagogom. Roditeljima opišite ono što vidite, bez naziva i dijagnoza. Rečenica „primećujem da teško završava zadatke i želela bih da zajedno vidimo kako da mu pomognemo“ otvara vrata. Rečenica „mislim da je hiperaktivan“ obično ih zatvara, a i nije na učitelju da tako nešto procenjuje.

Roditelji koji čitaju ovaj tekst mogu ga iskoristiti kao spisak pitanja za otvorena vrata: gde moje dete sedi, kako dobija uputstva, imate li dogovoren znak? Većina učitelja takva pitanja doživi kao ponudu za saradnju.