Večera bez ekrana je najjeftiniji čas jezika

Utorak, pola osam. Supa se puši, neko traži so, televizor u uglu priča sam sa sobom. „Kako je bilo u školi?“ „Dobro.“ „Šta ste radili?“ „Ništa.“ Kašike zveckaju, razgovor je završen, svako se vraća svojim mislima ili svom ekranu.

Ova scena se odigrava u toliko kuća da je postala gotovo ritual. A šteta je, jer je zajednički obrok jedan od retkih trenutaka u danu kada su svi na okupu, sede, niko nikud ne žuri i imaju slobodna usta, bar između zalogaja. Za jezik deteta to je zlatna prilika. Za stolom ono sluša kako odrasli pričaju jedni sa drugima, a to je drugačiji govor od onog kojim se obraćaju njemu: duže rečenice, reči koje inače ne bi čulo, priča koja ima uvod, zaplet i poentu. Čuje kako se neko ne slaže, a ne svađa se. Čuje kako se pita, kako se objašnjava, kako se šali. I, ako mu damo prostora, dobija publiku za svoju priču.

Zašto onda razgovor zapne već kod supe? Delom zato što je „kako je bilo u školi“ preveliko pitanje. Dete je u školi provelo pet sati i ne zna odakle da počne, pa bira najkraći tačan odgovor. Uža pitanja prolaze bolje: s kim si sedeo na velikom odmoru, šta je danas bilo najsmešnije, šta je bilo dosadno, ko je dobio ukor i zašto. Još bolje prolazi kada odrasli krenu prvi. Ako mama ispriča kako joj je na poslu pao sistem pa su svi pisali rukom kao u prošlom veku, a tata kako je promašio autobusku stanicu jer je čitao, dete dobija i model kako se priča o svom danu i dokaz da se za ovim stolom ne ispituje, nego razgovara. Posle toga se „ništa“ mnogo ređe čuje.

Neke porodice imaju malu naviku koja to olakšava: svako kaže jednu dobru i jednu lošu stvar iz svog dana. Zvuči kao igra, a traži ozbiljan jezički posao. Treba izabrati događaj, objasniti ga nekome ko nije bio tamo, reći zašto je bio dobar ili loš. Petogodišnjak će reći dve rečenice, četvrtak će održati mali govor, i jedno i drugo je u redu. Bitno je da svako dođe na red i da ga niko ne prekida, što je za mlađe dete, koje uvek govori sporije od starijeg brata, možda i najveći dobitak cele večere.

Šta raditi sa greškama? Dete kaže „mi smo išli sa autobus“ ili se zaplete u rečenici koja nema kraj. Iskušenje je da ga ispravimo, ali ispravka usred priče poruka je da je važnije kako govori nego šta ima da kaže. Mnogo bolje radi tiho ponavljanje u ispravnom obliku: „A, išli ste autobusom! I gde ste sišli?“ Dete čuje pravilan oblik, razgovor teče dalje, niko nije postiđen. Isto važi za reči. Kada kaže da je drug bio „onako, baš ljut, ali tužan“, možete ponuditi: „Razočaran?“ Jedna reč, bez predavanja.

Ima večera kada niko nema šta da ispriča. Tada pomažu pitanja koja nemaju veze sa školom. Šta bi poneo na pusto ostrvo? Koju bi životinju voleo da razumeš? Da li je bolje umeti da letiš ili da budeš nevidljiv, i zašto? Ono „zašto“ na kraju je ceo trik, jer tera dete da obrazloži, a obrazlaganje je ono što će mu sutra trebati i u sastavu i u usmenom odgovaranju.

Dve napomene da stvar ne postane nova obaveza. Prvo, sto nije mesto za saslušanje. Jedinica iz matematike, nered u sobi i neurađen domaći mogu da sačekaju kraj obroka; dete koje očekuje pridiku za večerom naučiće da ćuti. Drugo, ne mora svako veče. U mnogim kućama smene, treninzi i gužva u saobraćaju ne dozvoljavaju zajedničku večeru radnim danom. Tri puta nedeljno je sasvim lepo. Može to biti i nedeljni doručak, ili užina posle škole sa onim roditeljem koji je kod kuće.

Uslov je samo jedan i tu nema popusta: ekrani su ugašeni, a telefoni u drugoj sobi, uključujući i telefone odraslih. Sve ostalo se namesti samo, negde između supe i kompota.