„Više mi nije drugarica!“

Lena ulazi u stan, spušta ranac na pod jače nego obično i saopštava da sa Sofijom više nikada neće razgovarati. Sofija je na velikom odmoru rekla Hani da je Lenin crtež ružan, a onda su se njih dve igrale lastiša bez nje. Mama, koja je do pre deset sekundi mislila o večeri, sada ima pred sobom uplakano dete i snažnu potrebu da nešto preduzme. Da pozove Sofijinu mamu. Da piše učiteljici. Da kaže šta misli o Sofiji.

Tri dana kasnije Lena traži da Sofija dođe na spavanje. Mama još nije prebolela crtež.

Ko ima dete u nižim razredima, ovu scenu poznaje u bezbroj varijanti. Vredi razumeti šta se u njoj dešava, jer od toga zavisi šta ćemo uraditi u onih prvih deset sekundi.

Prijateljstvo sa sedam godina nije isto što i sa jedanaest

Prvaci i drugaci drugare biraju po blizini i zajedničkoj igri: drug je onaj ko sedi pored mene, ko voli fudbal, ko mi je dao sličicu. Zato se savezi sklapaju i raskidaju brzo, često u istom danu, i zato rečenica „nisi mi više drug“ u tom uzrastu znači otprilike „sada sam ljut na tebe“.

Oko trećeg i četvrtog razreda prijateljstva postaju postojanija i ličnija. Pojavljuju se „najbolji“ drugovi, poveravanje tajni, čvršće grupice, i sa njima ljubomora, isključivanje i pitanje ko je kome preči. Svađe su ređe, ali bole više. To je znak da dete socijalno raste, koliko god naporno izgledalo sa strane.

Čemu svađe služe

Sukob sa vršnjakom jedino je mesto gde dete može da nauči neke stvari: da druga strana ima svoju verziju, da izvinjenje košta, da se popušta i pregovara, da uvreda prolazi. Sa odraslima to ne može da vežba, jer odrasli popuštaju ili presuđuju. Kada roditelj svaku svađu reši umesto deteta, uskraćuje mu upravo tu vežbu.

Šta uraditi u prvih deset sekundi

Saslušati. Zvuči premalo, ali je najteže. Bez „a šta si ti njoj uradila“, bez „ma naći ćeš bolju drugaricu“, bez presude o Sofiji. Dovoljno je: „Baš te je to pogodilo.“ Dete u tom trenutku traži da neko primi njegovu muku, a rešenje mu još nije potrebno.

Kad se isplače i pojede nešto, pomažu pitanja koja ga vraćaju za volan:

• Šta misliš, zašto je to rekla?
• Šta bi volela da se desi sutra?
• Šta ti možeš da uradiš, a šta ne zavisi od tebe?
• Hoćeš da smislimo šta ćeš joj reći?

Ako želi, odigrajte sutrašnji razgovor. Rečenica „bilo mi je krivo kad ste se igrale bez mene“ zvuči jednostavno, ali je detetu treba nekoliko puta izgovoriti naglas pre nego što je kaže u školskom dvorištu.

Šta ne raditi, makar ruka krenula ka telefonu

• Ne zovite drugog roditelja zbog obične svađe. Deca će se pomiriti do četvrtka, a vas dvoje ćete se gledati popreko do kraja četvrtog razreda.
• Ne ogovarajte drugo dete. Sve što kažete o Sofiji biće joj preneto čim se pomire, obično od reči do reči.
• Ne zabranjujte druženje zbog jedne ružne rečenice.
• Ne ispitujte svakog dana „je li te opet dirala“. Dete počne da traži uvrede da bi imalo šta da prijavi.

Kada se ipak mešati

Svađa je kad su strane otprilike ravnopravne, kad se dešava povremeno i kad se posle nje deca mire. Drugo je ako vaše dete duže vreme redovno izlazi kao gubitnik: ista deca ga zadirkuju, isključuju iz igre ili mu uzimaju stvari, a ono se toga boji i ne ume da se odbrani. To više nije svađa i tu roditelj ne ostaje po strani. Prva adresa je učiteljica, odnosno odeljenjski starešina, a zatim pedagog i psiholog škole.

Učiteljici se vredi obratiti i mnogo ranije, bez optužbi, ako primetite da dete nedeljama nema s kim da provede odmor ili da ga niko ne zove na rođendane. Ona vidi odeljenje iznutra i često može mnogo malim potezima: drugačijim rasporedom sedenja, radom u parovima, zajedničkim zaduženjem.

Kod kuće najviše pomaže ono najjednostavnije. Pozovite jedno dete na igru. Prijateljstva se u ovom uzrastu prave zajedničkim popodnevima, a ne razgovorima o prijateljstvu.

Što se crteža tiče: Lena ga je u međuvremenu poklonila Sofiji.