Vršnjačko nasilje: kako ga prepoznati i šta tačno uraditi

Reč „nasilje“ danas se koristi i za guranje u redu za užinu i za mesece sistematskog ponižavanja. To mešanje šteti na dve strane: obične dečje svađe dobijaju težinu koju ne zaslužuju, a pravo nasilje se lakše otpiše kao „dečja posla“. Zato vredi početi od razlike.

Svađa ili nasilje?

Jedan ozbiljan događaj, poput batina ili pretnje, jeste nasilje i bez ponavljanja. Tabela pomaže kod onih sivih, svakodnevnih situacija.

Nasilje ne mora da ostavi modricu. Pored fizičkog (udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari), postoje psihičko (vređanje, ruganje, pretnje, ucene), socijalno (isključivanje iz igre i grupe, širenje glasina, nagovaranje drugih da se sa nekim ne druže) i digitalno (uvredljive poruke, grupe iz kojih se neko izbacuje, deljenje fotografija i snimaka bez pristanka). U starijim razredima sve češće se prepliću: ono što počne u hodniku nastavi se uveče na telefonu.

Znaci koje možete videti kod kuće

Nijedan od ovih znakova sam po sebi ne dokazuje nasilje. Više njih zajedno, ili nagla promena, razlog su za pažljiv razgovor.

• Ne želi u školu, naročito određenim danima; jutarnji bolovi u stomaku ili glavi.
• Vraća se sa pocepanim, isprljanim ili „izgubljenim“ stvarima, bez užine ili džeparca.
• Ima modrice i ogrebotine za koje daje nejasna objašnjenja.
• Menja put do škole, traži da ga vozite, izbegava školski toalet ili dvorište.
• Prestao je da pominje drugare, niko ga ne zove, ne ide na rođendane.
• Posle gledanja u telefon je uznemiren, krije ekran ili naglo prestaje da koristi aplikacije koje je voleo.
• Loše spava, slabije jede ili dolazi kući izgladneo.
• Ocene i volja za školu naglo padaju.
• Razdražljiv je prema mlađem bratu ili sestri, ili o sebi govori ružno („glup sam“, „niko me ne voli“).

Kako razgovarati

Na direktno pitanje „da li te neko maltretira“ većina dece odgovori „ne“. Stide se, boje se da će biti gore ako odrasli saznaju, ili veruju da su sami krivi. Lakše se otvaraju okolnim putem, u kolima ili pred spavanje: „S kim si danas bio na odmoru?“, „Ima li nekog u odeljenju koga deca stalno diraju?“, „Šta je najgori deo dana u školi?“

Kada dete progovori, sledeće rečenice vrede više od svakog saveta:

• „Hvala ti što si mi rekao.“
• „Verujem ti.“
• „Nisi ti kriv za to.“
• „Ovo ćemo rešavati zajedno i ništa neću uraditi a da ti prvo ne kažem.“

Dve stvari izbegnite, koliko god bile prirodne. Prva je savet „vrati mu“. Dete koje bi umelo da uzvrati verovatno ne bi ni bilo meta, a ako pokuša i ne uspe, ili uspe pa bude kažnjeno, ostaje mu utisak da je samo. Druga je „ne obraćaj pažnju“. Ignorisanje može da pomogne kod jednokratnog zadirkivanja, ali kod upornog nasilja ne zaustavlja ništa.

Nemojte ni sami raspravljati stvar sa detetom koje vrši nasilje ili sa njegovim roditeljima u školskom dvorištu. Takvi razgovori se lako otmu kontroli i otežavaju školi da postupa.

Put kroz školu

Svaka škola u Srbiji ima obavezu da reaguje na nasilje, propisan postupak za to i tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Roditelj ne moli za uslugu kada prijavljuje nasilje. On pokreće postupak na koji dete ima pravo.

1. Zapišite. Pre odlaska u školu napravite beleške: šta se desilo, kada, gde, ko je učestvovao, ko je video. Sačuvajte snimke ekrana poruka, fotografije oštećenih stvari, a ako je bilo povreda, i lekarski izveštaj. Beleške pišite činjenično, bez ocena o drugoj deci.
2. Odeljenjski starešina. Zakažite razgovor nasamo (ne pred vratima učionice i ne u roditeljskoj grupi). Iznesite šta znate i pitajte šta je škola primetila. Lakše oblike nasilja odeljenjski starešina po pravilu rešava sam, u saradnji sa roditeljima. Dogovorite konkretne korake i dan kada ćete se ponovo čuti.
3. Pedagog i psiholog. Ako se nasilje ponavlja, ako je teže ili se posle prvog razgovora ništa ne menja, tražite da se uključe stručna služba i tim za zaštitu. Oni prave plan zaštite za dete koje trpi i plan rada sa detetom koje vrši nasilje, i u to uključuju roditelje obe strane.
4. Pisana prijava direktoru. Kod težih slučajeva, ili kada usmeni razgovori ne daju rezultat, podnesite prijavu u pisanom obliku preko sekretarijata škole i tražite da vam na kopiji potvrde prijem. Pisani trag obavezuje i ubrzava.
5. Van škole. Ako škola ne postupa, sledeće adrese su prosvetna inspekcija u vašoj opštini ili gradu i nadležna školska uprava. Ministarstvo prosvete ima i besplatnu telefonsku liniju za prijavu nasilja u školama, a na nacionalnoj platformi „Čuvam te“ nalaze se uputstva i mogućnost prijave. Kod najtežih oblika (ozbiljne povrede, pretnje, iznuda, seksualno nasilje) škola uključuje i druge službe, kao što su zdravstvena ustanova, centar za socijalni rad i policija, a to možete i sami da zatražite.

U razgovorima sa školom tražite rešenje, a ne krivca. Roditelj koji dođe sa beleškama i pitanjem „šta možemo da uradimo da se ovo ne ponovi“ po pravilu dobije saradnju brže od onoga ko dođe sa zahtevom da se neko izbaci.

Šta detetu treba u međuvremenu

Postupak traje, a dete ide u školu svakog jutra. Dogovorite sa odeljenjskim starešinom kome dete može odmah da se obrati u školi ako se nešto desi. Kod kuće mu treba mesto gde se o tome ne priča po ceo dan: druženje van odeljenja, sport, rođaci, sve gde je prihvaćeno i gde mu nešto ide od ruke. Ako je dete duže vreme potišteno, uplašeno ili govori da ne želi da živi, ne čekajte da se stvar u školi reši, već se odmah obratite pedijatru ili psihologu.

Ako je vaše dete ono koje povređuje druge

Taj poziv iz škole nijedan roditelj ne želi, i prva reakcija je obično odbrana. Dete koje vrši nasilje ne mora biti „loše dete“, ali mu je pomoć potrebna isto koliko i detetu koje trpi. Saslušajte školu do kraja, razgovarajte sa detetom mirno i jasno recite da takvo ponašanje nije prihvatljivo, bez ponižavanja i batina, koje bi poručile isto ono što želite da prekinete. Sarađujte sa pedagogom i psihologom na planu i pratite kako se sprovodi.

Ako je vaše dete posmatrač

Većina dece nije ni meta ni nasilnik, već publika. Od publike zavisi mnogo. Razgovarajte sa detetom o tome šta može da uradi a da sebe ne dovede u opasnost: da se ne smeje, da ne prosleđuje poruke, da pozove izolovano dete u igru, da kaže odraslom. I objasnite mu razliku koju deca teško prave: tužakanje je kad hoću da neko nastrada, a prijavljivanje kad hoću da neko prestane da strada.