Da li je tepanje detetu zaista štetno?

Kad se odrasla osoba nagne nad kolica, glas joj sam od sebe ode za oktavu više. To rade roditelji, bake, prolaznici, pa i ljudi koji se kunu da nikad neće „tepati“. Pod tom rečju se, međutim, kriju dve različite stvari, i zbog toga se saveti o tepanju često sudaraju.

Prvi način: govor prilagođen detetu

Viši ton, sporiji tempo, izražena melodija, kratke rečenice, mnogo ponavljanja i pauza u kojima se čeka bebin „odgovor“. Reči su pri tom prave i pravilno izgovorene: „Vidi, lopta! Veeelika lopta. Hoćeš loptu?“

Ovakav govor bebama prija i koristi im. Naglašena melodija privlači pažnju, a spor tempo i razvučeni samoglasnici olakšavaju da se iz toka govora izdvoje pojedine reči i glasovi. Nema razloga da ga se stidite ili da se malom detetu obraćate ravnim glasom spikera.

Drugi način: imitiranje dečjih grešaka

„Ko je bakina sleća? Hoće Maja da papa supicu? Jao, sto je lepa ova liba!“ Ovde odrasli ne prilagođava samo ton, već menja i same glasove, onako kako ih izgovara dete koje ih još nije usvojilo: Š postaje S, R postaje L, a Č se pretvara u Ć.

Namera je nežnost, ali dete glasove uči slušajući. Ako u trećoj i četvrtoj godini, kada se S, Š, Č i R tek ustaljuju, od najbližih svakodnevno čuje „sećer“ i „liba“, dobija pogrešan uzor baš za glasove koji su mu najteži. Tepanje samo po sebi verovatno neće izazvati poremećaj izgovora, ali može da uspori napuštanje razvojnih zamena, a detetu koje već ima teškoću dodatno otežava posao.

Jedno pored drugog

A reči kao „papati“, „nuna“, „cipi“?

Porodične reči i dečji izrazi („bubu“, „njam-njam“, „pa-pa“) u prvoj i drugoj godini pomažu, jer su kratki i laki za izgovor, pa dete ranije dobije nešto čime može da se sporazume. Kako raste, uz njih redovno nudite i pravu reč: „Hoćeš nunu? Evo, spavamo.“ Trogodišnjaku koji i dalje od svih čuje samo „nunati“ i „papati“ te reči više ne pomažu.

Kad dete tepa, a odavno je preraslo

Dešava se i obrnuto: dete od pet ili šest godina, koje sve glasove ume, odjednom počne da govori „kao beba“, najčešće kad stigne prinova ili kad mu zatreba više pažnje. To nije pitanje izgovora i ne rešava se ispravljanjem. Obično prođe kad dete dobije malo vremena samo za sebe, a vi mirno nastavite da mu se obraćate kao velikom detetu, što i jeste.

Šta sa bakom

Baku koja tepa ne treba prevaspitavati pred detetom, niti joj držati predavanje. Dovoljno je da joj kažete da mali upravo uči Š i R i da mu pomaže kad ih čuje od nje „onako lepo, kako samo ona ume“. Deminutivi mogu da ostanu. „Supica“, „ručice“ i „srećo bakina“ nikome nisu pokvarili izgovor, pod uslovom da su u njima i S i Č i R na svom mestu.