Dete sriče i sporo čita: šta raditi u kojoj situaciji

„Čita sporo“ je opis koji pokriva vrlo različitu decu. Jedno još uvek spaja slovo po slovo. Drugo čita brzo, ali pola reči izmisli. Treće sve pročita tačno, samo ravnim glasom i bez daha. Zato savet „neka čita više“ često ne daje rezultat: više pogrešnog vežbanja ne popravlja čitanje, samo učvršćuje otpor.

Poslušajte dete dok čita dva-tri minuta nepoznat, uzrastu primeren tekst i pokušajte da prepoznate koja od sledećih situacija mu najviše liči.

Kad zna slova, ali ih ne spaja u reč

Dete kaže „m... a... č... k... a“ i onda vas pogleda, ili izgovori neku sasvim drugu reč. Slova, dakle, nisu problem. Zapinje spajanje glasova.

Šta pomaže:

• Vežbajte spajanje na sluh, bez teksta. Vi izgovarate glasove polako (s - i - r), dete pogađa reč. Nekoliko minuta dnevno, kao igra.
• Razvlačite umesto da seckate. „Mmmaaa“ se lakše stapa nego „m, a“. Pokažite prstom kako glas „klizi“ sa jednog slova na drugo.
• Čitajte slogove. Napišite na kartončiće ma, me, mi, mo, mu, pa sa, se, si... i slažite od njih reči: ma-ma, se-ka, mi-li. Slog je detetu prirodnija jedinica od pojedinačnog glasa.
• Kratke reči pre dugih. Nekoliko dana samo reči od tri i četiri slova. Uspeh ovde vredi više od mučenja sa „lokomotivom“.

Kad pročita početak, a ostatak pogodi

Piše „kuća“, dete pročita „kuhinja“. Piše „devojčica je trčala“, ono kaže „devojka je trči“. Ovakvo dete je često bistro i nestrpljivo: shvatilo je da se iz prvih slova i slike može naslutiti reč, pa preskače trud dešifrovanja.

Šta pomaže:

• Ne ispravljajte tako što kažete tačnu reč. Recite mirno „pogledaj još jednom ovu reč“ i pokažite je prstom.
• Pokrijte reč papirićem i otkrivajte je slog po slog.
• Dajte mu povremeno da čita besmislene reči (tola, mebi, zurak). Njih je nemoguće pogoditi, pa oči moraju da pređu preko svakog slova. Deca ih obično dočekaju sa smehom.
• Čitajte tekstove bez slika ili sa pokrivenom slikom.
• Nemojte hvaliti brzinu. Hvalite to što se samo vratilo i ispravilo.

Kad čita tačno, ali sporo i jednolično

Svaka reč je pročitana kako treba, ali između reči su pauze, rečenica nema melodiju, a na kraju pasusa dete ne zna šta je pročitalo. Sav trud odlazi na dešifrovanje i za razumevanje ne ostaje snage. Ovde zaista pomaže količina, ali pametno odabrana.

• Ponovljeno čitanje. Izaberite kratak tekst (pet do deset rečenica) i neka ga dete pročita tri-četiri puta tokom nekoliko dana. Svaki put ide lakše, i dete to čuje. Pesme, kratke šaljive priče i dijalozi su zahvalni za ovo.
• Čitanje udvoje. Čitate isti tekst zajedno, naglas, u isti mah, pri čemu vi vodite za nijansu sporije od svog uobičajenog tempa. Dete se „nasloni“ na vaš glas i pokupi ritam rečenice.
• Naizmenično čitanje. Jednu rečenicu vi, jednu dete. Kasnije jedan pasus vi, jedan dete. Priča teče, a dete se odmara dok sluša.
• Lakši tekstovi. Tečnost se gradi na tekstu koji je detetu lak, čak i malo ispod nivoa razreda. Teška lektira nije mesto za vežbanje brzine.

Štopericu ostavite u fioci. Merenje reči u minutu kod kuće uglavnom pravi nervozu i uči dete da juri, a jurnjava vraća pogađanje.

Kad preskače redove i gubi se u tekstu

Dete pročita isti red dva puta ili preskoči ceo red. Dajte mu kartončić ili lenjir da ga drži ispod reda koji čita, ili neka prati prstom. To nije „bebasto“, mnogi odrasli tako čitaju sitan tekst. Birajte knjige sa krupnijim slovima i većim proredom.

Ako se dete uz to žali da mu slova „igraju“, trlja oči, približava glavu papiru ili ga posle čitanja boli glava, povedite ga na pregled vida. Do očnog lekara vas upućuje izabrani pedijatar.

Kad odbija da čita, ljuti se ili plače

Otpor je gotovo uvek posledica, ne uzrok. Dete koje svakog dana doživi da mu nešto ne ide, i to pred roditeljem do čijeg mišljenja mu je najviše stalo, branilo bi se i da ima četrdeset godina.

• Skratite. Pet minuta mirnog čitanja vredi više od pola sata sa suzama.
• Odvojite vežbanje od uživanja. Uveče i dalje čitajte vi njemu, knjigu koju samo ne bi moglo da savlada. Tako ostaje veza između knjige i zadovoljstva.
• Ne ispravljajte svaku grešku. Ako greška ne menja smisao, pustite je.
• Pustite ga da bira šta čita: strip, enciklopediju o dinosaurusima, uputstvo za igru, sportske rezultate. Sve se to računa.
• Ne poredite ga sa bratom, sestrom ni drugaricom iz klupe.

Koliko je sricanje očekivano

U prvom razredu sricanje je normalna faza. Dete tek uči šifru i potrebno mu je vreme da je automatizuje. Tokom drugog razreda većina dece prelazi na čitanje celih reči i kraćih rečenica u jednom dahu, a u trećem i četvrtom čitanje postaje alat za učenje drugih predmeta. To su okvirne slike, i razlike među decom u istom odeljenju umeju da budu velike.

Kada potražiti pomoć

Razgovarajte prvo sa učiteljem ili učiteljicom: oni slušaju dete svakog dana i mogu da ga uporede sa vršnjacima. Stručno mišljenje vredi potražiti ako:

• dete i posle prvog razreda, uz redovno vežbanje, i dalje čita slovo po slovo,
• uporno zamenjuje, izostavlja ili premešta slova i slogove,
• napredak izostaje mesecima iako vežbate,
• postoji velika razlika između onoga što dete razume kad sluša i onoga što razume kad samo čita,
• čitanje prate snažan strah, bolovi u stomaku ili izbegavanje škole.

Obratite se logopedu i stručnoj službi škole (pedagogu ili psihologu). Do logopeda se može doći i preko pedijatra, odnosno razvojnog savetovališta pri domu zdravlja. Procena ne znači etiketu. Znači da ćete znati šta tačno da vežbate, umesto da nagađate.

U međuvremenu, kratke svakodnevne zadatke možete naći među vežbama za čitanje. Birajte one koje dete može da uradi uspešno, pa polako podižite lestvicu.