Diskalkulija: šta roditelji najčešće pitaju

O disleksiji se poslednjih godina dosta govori, pa je roditelji i učitelji lakše prepoznaju. Njena „matematička rođaka“ mnogo je manje poznata, i deca sa tom teškoćom često godinama nose etiketu da su lenja ili nepažljiva. U nastavku su odgovori na pitanja koja se najčešće čuju. Tekst može da vam pomogne da se snađete, ali ne može da zameni procenu stručnjaka.

Šta je diskalkulija?

Diskalkulija je specifična teškoća u učenju matematike. „Specifična“ znači da se ne može objasniti opštim sposobnostima deteta, lošom nastavom, izostajanjem iz škole ili problemima sa vidom i sluhom. Dete može lepo da čita, da ima bogat rečnik i da se odlično snalazi u drugim predmetima, a da mu brojevi i računanje zadaju neuobičajeno velike i trajne teškoće.

U osnovi je najčešće slab osećaj za količinu i odnose među brojevima. Tamo gde druga deca „vide“ da je 9 blizu 10 i da je 50 mnogo više od 15, dete sa diskalkulijom to mora svaki put iznova da izvodi.

Po čemu se razlikuje od toga da detetu „ne ide matematika“?

Mnogoj deci matematika povremeno ne ide: zbog propuštenog gradiva, promene učitelja, straha, slabe pažnje ili prosto zato što im treba više vežbe. Te teškoće obično popuste kad se pronađe rupa u znanju i strpljivo zakrpi.

Kod diskalkulije su teškoće uporne i vidljive od ranog uzrasta, tiču se najosnovnijih stvari (količina, brojanje, jednostavne računske činjenice) i sporo se menjaju i uz redovan rad. Tipična rečenica roditelja glasi: „Juče smo sat vremena vežbali i znao je, danas kao da nikad nije video.“

Koji su znaci u predškolskom uzrastu?

Sa malom decom treba biti posebno oprezan, jer su razlike u razvoju velike. Ipak, pažnju zaslužuje dete koje pred polazak u školu:

• teško uči brojanje i često preskače ili meša redosled brojeva;
• ne povezuje broj sa količinom (izbroji četiri kocke, a ne ume da kaže koliko ih je);
• ne prepoznaje dve ili tri stvari pogledom, nego ih uvek broji;
• teško procenjuje gde je više, a gde manje;
• ne pamti simbole cifara iako ih je mnogo puta videlo.

A u mlađim razredima?

• Dugo i isključivo računa brojeći sve od jedan na prste, i onda kada vršnjaci to više ne rade.
• Ne pamti osnovne činjenice (zbirove do 20, tablicu množenja) uprkos mnogo vežbanja.
• Zamenjuje cifre i njihov redosled (12 i 21, 6 i 9), teško čita i piše višecifrene brojeve.
• Ne razume mesne vrednosti: da 3 u broju 35 vredi trideset, a u broju 53 samo tri.
• Meša znake računskih operacija.
• Ne primećuje besmislen rezultat, na primer da je 42 - 7 ispalo 49.
• Ima teškoća sa satom, novcem i procenom vremena i količine.

Kako to izgleda u starijim razredima?

Dete je do tada često razvilo zaobilazne strategije, pa osnovni račun nekako savlada, ali sporo i uz veliki napor. Zapinje na razlomcima, procentima, mernim jedinicama, postupcima sa više koraka. Teško pamti formule i redosled operacija. Uz to obično ide snažan otpor prema matematici i uverenje da je „glupo“, što je posledica višegodišnjeg neuspeha, a ne uzrok teškoća.

Da li jedan ili dva znaka znače da dete ima diskalkuliju?

Ne. Gotovo svako dete u nekom periodu obrne cifre ili zaboravi deo tablice. O diskalkuliji se razmišlja kada se više znakova javlja zajedno, traje dugo i ne popušta uz uobičajenu pomoć. Zaključak o tome donosi stručnjak posle procene, ne roditelj, učitelj ni tekst sa interneta.

Ima li to veze sa inteligencijom ili lenjošću?

Nema. Deca sa diskalkulijom su po opštim sposobnostima kao i sva druga deca, a obično ulažu više truda od vršnjaka, sa manje vidljivog rezultata. Diskalkulija se može javiti sama, a može i zajedno sa disleksijom ili teškoćama pažnje, pa stručnjak pri proceni obično gleda širu sliku.

Kome da se obratimo?

1. Učitelju ili nastavniku matematike. Pitajte šta on primećuje na času i kako dete stoji u odnosu na ono što je za uzrast očekivano.
2. Stručnoj službi škole. Pedagog i psiholog mogu da posmatraju dete, razgovaraju sa vama i predlože naredne korake.
3. Pedijatru i razvojnom savetovalištu pri domu zdravlja. Odatle se dete upućuje na procenu kod psihologa, defektologa ili logopeda koji se bave teškoćama u učenju.

Ponesite sveske i kontrolne zadatke, i zapišite unapred šta ste primetili i od kada. Konkretni primeri stručnjaku govore više od opisa „slab je iz matematike“.

Šta škola može da uradi?

Škola može da prilagodi način rada detetu: više vremena na kontrolnom, manje zadataka istog tipa, dozvoljena pomagala kao što su tablica množenja ili brojevna prava, usmena provera tamo gde pisana ne pokazuje šta dete zna. To se zove individualizacija, a ako ona nije dovoljna, tim škole u dogovoru sa roditeljima može da izradi individualni obrazovni plan (IOP). Razgovor o tome počinje kod odeljenjskog starešine i stručne službe.

Kako da pomognemo kod kuće?

• Konkretno pre apstraktnog. Dugmad, novčići, lenjir, brojevna prava. Količina treba da se vidi i dodirne pre nego što se zapiše.
• Kratko i često. Deset minuta svakog dana vredi više od sat vremena nedeljom, a manje je i suza.
• Dozvolite pomagala. Tablica množenja na stolu nije varanje. Ona oslobađa snagu za razumevanje postupka.
• Igre sa brojevima. Domine, igre sa kockom, jednostavne kartaške igre i vežbe iz matematike i logike daju mnogo ponavljanja bez osećaja kazne.
• Čuvajte samopouzdanje. Dete treba da ima oblast u kojoj je dobro i da zna da ga ne merite ocenom iz matematike.

Čega se kloniti: poređenja sa braćom i sestrama, višesatnog vežbanja „dok ne uđe u glavu“ i rečenice „samo se malo potrudi“. Truda obično ima i previše.

Hoće li dete to prerasti?

Diskalkulija nije nešto što nestaje samo od sebe, ali niko ne može pošteno da vam obeća ni kakav će tačno biti ishod. Ono što se zna jeste da rana i strpljiva podrška olakšava put: deca nauče strategije kojima teškoću zaobilaze, a uz razumevanje odraslih sačuvaju volju za učenje. Zato je bolje otići na razgovor godinu dana ranije i čuti da je sve u redu, nego čekati da „dođe na svoje“.