„Dosadno mi je!“ je dobra vest

Rečenica stiže obično u subotu oko jedanaest, razvučena na šest slogova: „Dooo-sad-no mi jeee.“ Roditelj je čuje kao prigovor i kao zadatak. Trebalo bi nešto organizovati, predložiti, upaliti.

Ne bi trebalo. Dosada je predsoblje igre, i dete kroz njega mora da prođe samo.

Slobodna igra je ona u kojoj nema trenera, radnog lista ni cilja koji je postavio odrasli. Deca sama odlučuju šta se igra, ko je ko i kada je kraj. Sa strane to izgleda kao gubljenje vremena. Iznutra se za to vreme dešava ozbiljan posao: smišlja se zaplet, dele se uloge, pregovara se („ti si bio vitez prošli put“), pravila se menjaju u hodu i brane pred onima koji varaju. Kada nešto pođe naopako, nema sudije kome se treba žaliti, pa se rešenje mora naći u ekipi. Teško je zamisliti bolju vežbu za dogovaranje, strpljenje i maštu, a niko je nije zakazao ni platio.

Problem je što slobodna igra traži sastojak koga je sve manje, a to je prazno vreme. Dete koje posle škole ima engleski, pa trening, pa domaći, pa večeru, igra se u pauzama, po deset minuta. A dobra igra se zagreva sporo. Prvih pola sata deca se tek dogovaraju, i ako ih tada pozovemo da krenu, prekinuli smo ih pre nego što je išta počelo.

Šta se, dakle, može uraditi?

Ostavite u nedelji bar dva popodneva bez ijedne aktivnosti. Upišite ih u kalendar ako treba, pod nazivom „ništa“.

Na „dosadno mi je“ odgovorite mirno i bez predloga: „Verujem. Baš me zanima šta ćeš smisliti.“ Sledećih petnaest minuta biće neprijatno, sa uzdasima i ležanjem po podu. Izdržite ih i ne palite ekran, koji je za dosadu isto što i bombona pred ručak. Negde oko dvadesetog minuta začuje se šuškanje iz sobe.

Držite pri ruci stvari koje nemaju jednu namenu: kartonske kutije, staro ćebe i štipaljke, kanap, kocke, kredu, platnene krpe, lonac koji vam ne treba. Igračka koja sama svira i svetli igra se umesto deteta. Kutija od frižidera je svemirski brod do četvrtka, a posle toga prodavnica.

Podnesite nered. Bunker od jastuka koji mora da se rasturi čim je sagrađen nije vredan gradnje. Dogovorite jedan ugao ili jedno popodne u kome građevina sme da stoji.

Pustite ih napolje, ako imate gde, i ne stojte iznad njih. Ogrebano koleno i izgubljena lopta ulaze u cenu.

Ako se igra više dece, ne presuđujte u svakoj prepirci. „Rešite sami, pa mi javite šta ste dogovorili“ zvuči kao lenjost, a zapravo im vraća posao koji je njihov. Umešajte se tek kad neko plače ili kad poleti kamen.

I nemojte se osećati krivim što dete „ništa ne radi“. Ono što sa trosede izgleda kao besciljno muvanje po dvorištu, za osmogodišnjaka je možda izgradnja brane, sa projektom, podelom posla i dva sukoba oko nadležnosti.

Kada sledeće subote začujete onih šest razvučenih slogova, nasmešite se. Upravo je počelo.