„Juče je sve znao, a danas kao da nikad nije čuo“

Nedelja uveče, kuhinjski sto. Sveska iz prirode i društva otvorena je na lekciji o reljefu Srbije. Mama pita, sin odgovara: nizije, kotline, planine, sve ide kao podmazano. Zatvaraju svesku zadovoljni. U ponedeljak ujutru, dok obuva patike, mama onako usput ponovi jedno pitanje. Tišina. Zatim: „Čekaj, znam, to je ono... Ne mogu da se setim.“

Ovakvu scenu nam roditelji opisuju iznova i iznova, obično uz isto pitanje: kako je moguće da je znao, pa zaboravio? Odgovor je manje dramatičan nego što izgleda. U većini slučajeva dete sinoć nije znalo onoliko koliko se svima za stolom činilo.

Poznato nije isto što i naučeno

Kada dete tri puta pročita lekciju, tekst mu postaje poznat. Rečenice klize, pojmovi zvuče domaće, i dete sasvim iskreno ima osećaj da zna. Taj osećaj se zove prepoznavanje. Prisećanje je nešto drugo: sposobnost da se odgovor izvuče iz glave kada sveska nije pred očima i kada niko ne pomaže.

Razliku svi znamo iz sopstvenog života. Lice glumca prepoznamo istog trena, a ime nam ne dolazi ni posle pet minuta. Pesmu sa radija pevušimo uz pevača, a kad radio ućuti, zapnemo već na drugom stihu.

Sinoćno ispitivanje za kuhinjskim stolom često je, i ne znajući, išlo na ruku prepoznavanju. Sveska je bila otvorena do pre pola minuta. Pitanja su išla istim redom kojim ide lekcija. Mama je započinjala rečenicu, a dete ju je dovršavalo. Sve to su oslonci kojih u ponedeljak pred tablom nema.

Zaboravljanje je najbrže odmah posle učenja

Druga polovina objašnjenja tiče se samog pamćenja. Ono što smo tek naučili ne bledi ravnomerno. Najviše se gubi u prvim satima i danima, a ono što preživi taj početni period zadržava se mnogo duže. Zato je razlika između nedelje uveče i ponedeljka ujutru tako upadljiva, iako je prošlo svega desetak sati.

To nije kvar, već način na koji pamćenje radi kod svih nas. Mozak ne čuva sve što kroz njega prođe, nego ono što se pokazalo potrebnim. A potrebnim se pokazuje ono čemu se vraćamo. Jedno učenje, ma koliko temeljno, mozgu je slab znak da je nešto vredno čuvanja.

Šta još ume da pokvari jutarnji odgovor

• Učenje napamet bez razumevanja. Rečenica naučena kao niz reči drži se na jednoj niti. Ako dete zaboravi prvu reč, ode cela rečenica. Ono što je shvaćeno ima više niti: može se ispričati drugačije, od sredine, sopstvenim rečima.
• Umor. Lekcija učena u pola deset uveče, posle treninga i domaćeg iz matematike, slabije se upisuje od iste lekcije učene u pet po podne.
• Trema. Dete koje kod kuće zna, a pred tablom zanemi, nije zaboravilo. Strah mu privremeno zatvara pristup onome što ima u glavi. To je posebna tema i traži drugačiju pomoć od dodatnog ponavljanja.
• Slične lekcije jedna za drugom. Ako se iste večeri uče dve lekcije sa mnogo sličnih pojmova, one se mešaju i međusobno potiskuju.

Kako da proverite da li stvarno zna

Nekoliko malih promena u načinu ispitivanja pokazaće vam pravo stanje mnogo pouzdanije nego još jedno čitanje.

1. Napravite pauzu pre ispitivanja. Neka između učenja i pitanja prođe bar dvadesetak minuta u kojima dete radi nešto sasvim drugo. Ako zna i posle večere, zna.
2. Zatvorite svesku i pitajte preskačući. Ne redom kojim ide lekcija, nego nasumično, od kraja ka početku, pa iz sredine.
3. Ne dovršavajte i ne započinjite odgovore. Ako dete zastane, sačekajte. Tih nekoliko sekundi mučenja da se nečeg seti više vredi pamćenju nego gotov odgovor.
4. Tražite objašnjenje, a ne recitaciju. „Objasni mi kao da ja ne znam ništa o tome“ ili „Zašto je to tako?“ brzo otkrije šta je shvaćeno, a šta samo ponovljeno.
5. Vratite se na isto sutradan. Tri pitanja uz doručak ili na putu do škole. Ono što je do jutra izbledelo, vratiće se posle kratkog podsećanja mnogo brže nego što se prvi put učilo.

Poslednja stavka je i najvažnija. Zaboravljeno pa obnovljeno gradivo drži se čvršće od onog koje nikad nije bilo na probi. Zato jutarnje „ne mogu da se setim“ nije dokaz da je sinoćni trud propao. To je prvo ponavljanje, samo malo neprijatnije nego što smo planirali.

A šta reći detetu?

Rečenica „Pa sinoć si znao!“ zvuči kao prekor, i dete je tako i čuje. Ono se sinoć nije pretvaralo. Stvarno je imalo osećaj da zna, i sada je zbunjeno isto koliko i vi. Korisnije je reći nešto poput: „Dobro, ovo je pobeglo. Hajde da vidimo šta je ostalo.“ Pa krenuti od onoga čega se seća.

Deci, naročito starijoj, vredi i objasniti razliku između „poznato mi je“ i „umem da kažem bez sveske“. Ko to jednom razume, počinje sam sebe da proverava: zatvori knjigu, pokuša da ispriča, pa tek onda zaključi da je gotov. Kratke provere bez gledanja u svesku mogu da budu i testovi, pa dete može povremeno da uradi neki na stranici sa testovima po razredima i vidi šta je zaista ostalo.

Ako se, i pored svega ovoga, zaboravljanje ponavlja u svim predmetima i u svakodnevnim stvarima, porazgovarajte sa učiteljem ili razrednim starešinom o tome šta oni vide u školi. U ogromnoj većini slučajeva, ipak, rešenje je za kuhinjskim stolom: malo manje čitanja, malo više pitanja sa zatvorenom sveskom. Kada ste poslednji put dete ispitali dan posle učenja, a ne deset minuta posle?