Kada dečja zaboravnost traži razgovor sa stručnjakom

Treća pernica od septembra. Domaći koji „nije bio zadat“, a jeste. Trenerka koja je ostala u svlačionici. U nekom trenutku skoro svaki roditelj se zapita da li je to još uvek obična dečja rasejanost ili nešto što treba pokazati stručnjaku. U najvećem broju slučajeva jeste obična. Ovaj tekst treba da vam pomogne da prepoznate onaj manji broj kada nije, bez panike i bez odmahivanja rukom.

Prvo, tri zablude

„Zaboravlja jer ga nije briga.“ Ponekad zaista nije: dete zaboravlja ono što mu je nevažno, kao i odrasli. Ali dete kome je stalo, koje se sekira kad nešto zaboravi i pravi sebi podsetnike koji ne pomažu, ne zaboravlja iz nemara.

„Ako pamti sve o dinosaurusima, pamćenje mu je u redu.“ Pamćenje nije jedna sposobnost. Dete može imati odlično dugoročno pamćenje za ono što ga zanima, a muku sa zadržavanjem uputstva na pola minuta ili sa tim da se u pravom trenutku seti šta je trebalo da uradi.

„Loše pamćenje znači lošu memoriju.“ Ono što spolja izgleda kao zaboravnost često potiče od nečeg drugog. Dete koje nije čulo, nije razumelo ili nije obratilo pažnju nije ni imalo šta da zaboravi.

Šta je uobičajeno

U granicama očekivanog za osnovca jeste da:

• povremeno zaboravi stvari u školi ili domaći, naročito kad se raspored promeni;
• ne zapamti nalog izgovoren dok je bilo zaokupljeno igrom;
• zaboravi lekciju koju je učilo samo jednom, veče pred čas;
• bude zaboravnije u periodima umora, pred kraj polugodišta, posle bolesti ili kad se u porodici dešava nešto veliko (selidba, prinova, razvod);
• u petom razredu, kada odjednom dobije desetak nastavnika i kabinetsku nastavu, neko vreme gubi korak sa obavezama.

Tu pomažu rutina, spiskovi i strpljenje, a ne pregledi.

Kontrolna lista: znaci koje ne treba prepustiti vremenu

Jedan znak sa ove liste ne znači da nešto nije u redu. Lista služi da odlučite da li je vreme za razgovor sa nekim ko se time bavi.

• Zaboravnost traje mesecima i primećuje se svuda: kod kuće, u školi, na treningu, kod bake.
• I učitelj ili nastavnici, bez vašeg pitanja, opisuju isto što i vi.
• Dete se upadljivo razlikuje od vršnjaka u pamćenju svakodnevnih stvari i taj se razmak ne smanjuje.
• Uprkos redovnom i strpljivom vežbanju, dugo ne uspeva da zadrži osnovne stvari za svoj uzrast (slova, dane u nedelji, mesece, jednostavne brojevne činjenice).
• Teško pronalazi reči, često koristi „ono“, „onaj tamo“, ne može da prepriča kratku priču ili događaj.
• Često traži da mu se ponovi rečeno, pogrešno čuje reči ili reaguje tek kad vas gleda u lice.
• Zaboravnost prate jak nemir, rasejanost i nedovršeni zadaci, i kod kuće i u školi.
• Dete je odnedavno povučeno, tužno, zabrinuto ili razdražljivo, lošije spava ili jede, a zaboravnost se javila u isto vreme.
• Samo dete pati zbog toga: govori da je „glupo“, izbegava školu, plače nad domaćim.

Znaci zbog kojih se pedijatru javljate bez odlaganja

• Zaboravnost se pojavila naglo ili se brzo pogoršava kod deteta koje ranije nije imalo takve teškoće.
• Dete gubi veštine koje je već imalo (na primer, čitalo je, pa više ne može, ili je znalo put do škole, pa se sada gubi).
• Primećujete kratke trenutke „odsutnosti“ u kojima se dete zagleda, ne reaguje na ime, a posle nastavlja kao da ništa nije bilo.
• Zaboravnost, zbunjenost, pospanost ili glavobolja javili su se posle udarca u glavu. U tom slučaju lekaru se ide istog dana.
• Uz zaboravnost idu česte glavobolje, promene vida, nespretnost koje ranije nije bilo ili izrazit umor.

Ovakvi znaci su retki i najčešće imaju bezazleno objašnjenje, ali to treba da utvrdi lekar, a ne roditelj uz pomoć interneta.

Kome se obratiti i kojim redom

1. Učitelj ili razredni starešina. Pitajte konkretno: šta zaboravlja u školi, kada, da li je tako od početka godine. Učitelj vidi dete među tridesetak vršnjaka i ima meru koju roditelj nema.
2. Psiholog ili pedagog škole. Mogu da posmatraju dete na času, porazgovaraju sa njim, predlože prilagođavanja u nastavi i procene da li je potrebna dalja procena. Razgovor sa njima je besplatan i ne obavezuje vas ni na šta.
3. Pedijatar. Za sve zdravstvene sumnje: sluh, vid, san, opšte stanje. Pedijatar daje uput za dalje preglede ako su potrebni.
4. Razvojno savetovalište pri domu zdravlja. Tu obično rade psiholog, logoped i defektolog, a do njih se dolazi preko pedijatra.
5. Logoped. Ako sumnjate na teškoće sa razumevanjem govora, pronalaženjem reči, čitanjem ili pisanjem.

Kako se pripremiti za razgovor

Rečenica „on sve zaboravlja“ stručnjaku govori malo. Dve-tri nedelje pre razgovora vodite kratke beleške:

• šta je tačno zaboravilo (nalog, stvar, naučeno gradivo, dogovor);
• kada i gde (ujutru, uveče, u školi, posle treninga);
• da li je nalog čulo i umelo da ga ponovi;
• koliko je spavalo prethodne noći;
• šta je pomoglo, a šta nije.

Ponesite i sveske, kao i zapažanja učitelja ako ih imate. Sa takvim beleškama prvi razgovor vredi kao tri bez njih.

Dok čekate termin

Ne morate da čekate ničije mišljenje da biste detetu olakšali dan: spisak za pakovanje ranca na vratima sobe, stalno mesto za ključeve i pernicu, kraći nalozi, dovoljno sna. I jedna stvar koju ne treba raditi: ne nazivajte dete zaboravnim pred njim i pred drugima. Deca vrlo brzo poveruju u etiketu i počnu da se ponašaju u skladu sa njom.

Odlazak kod stručnjaka nije presuda ni priznanje neuspeha. Najčešći ishod takvog razgovora je nekoliko praktičnih saveta i mirniji roditelj. A ako se pokaže da detetu treba podrška, dobili ste je ranije nego da ste čekali da „preraste“.