Kako naučiti dete da prepričava, korak po korak

Prepričavanje izgleda kao jednostavan zadatak: pročitaj, pa ispričaj. U stvari, dete u isto vreme mora da se seti šta se dogodilo, da odvoji važno od sporednog, da poređa događaje, da pronađe svoje reči i da sve to poveže u rečenice koje slušalac može da prati. To je mnogo posla odjednom, pa nije čudo što deca ili uče tekst napamet, ili nižu „i onda... i onda... i onda“ dok im ne ponestane daha.

Dobra vest je da se prepričavanje uči kao i vožnja bicikla, deo po deo. Koraci koji slede idu od lakšeg ka težem. Na svakom ostanite onoliko koliko treba; nekoj deci će za sve biti dovoljno dve nedelje, nekoj dva meseca.

Korak 1: Izaberite kratak tekst sa jasnom radnjom

Za početak su najbolje basne, kratke narodne priče i priče iz čitanke u kojima se nešto zaista dešava: lik ima problem, pokuša nešto, i to se nekako završi. Opisi prirode i pesme nisu dobar materijal za prve pokušaje. Tekst neka bude toliko kratak da ga dete, ili vi umesto njega, pročita za dva-tri minuta.

Korak 2: Pre prepričavanja, razgovarajte

Nemojte odmah reći „hajde, prepričaj“. Prvo postavite nekoliko pitanja koja grade kostur priče:

• Ko se pojavljuje u priči?
• Gde i kada se sve dešava?
• Šta je lik hteo ili šta mu se desilo?
• Šta je onda uradio?
• Kako se završilo?

Odgovori na ovih pet pitanja, izgovoreni jedan za drugim, već jesu prepričavanje. Dete to u prvi mah ne primeti, a vi mu slobodno pokažite: „Vidiš, upravo si mi ispričao celu priču.“

Korak 3: Uvedite redosled na prstima

Tri prsta, tri dela: na početku, zatim, na kraju. Dete za svaki prst kaže po jednu ili dve rečenice. Ovo je najvažniji korak, jer deca koja se gube u prepričavanju uglavnom ne znaju gde se u priči nalaze. Prsti su mapa. Kada tri dela postanu laka, pređite na pet: početak, problem, pokušaj, rešenje, kraj.

Korak 4: Nacrtajte priču

Presavijte papir na tri ili četiri polja i neka dete u svako nacrta po jedan događaj, sasvim prosto, čiča Glišama. Zatim prepričava gledajući svoje crteže. Slika drži redosled umesto pamćenja, pa detetu ostaje više snage za reči i rečenice. Ovaj korak naročito pomaže deci u prvom i drugom razredu, kao i onoj koja se lako zbune kada treba da govore pred nekim.

Korak 5: Poklonite mu reči za povezivanje

„I onda“ nije greška, to je jedini vezivni materijal koji dete ima. Dajte mu još: prvo, zatim, posle toga, u međuvremenu, odjednom, zato, ali, na kraju. Možete ih ispisati na kartončiće i poređati na sto. Dogovor je da svaku rečenicu započne drugom karticom. U početku će zvučati ukočeno, ali posle desetak pokušaja reči će same nalaziti svoje mesto.

Posebno obratite pažnju na zato, jer i ali. Te reči pokazuju da dete razume zašto se nešto dogodilo, a ne samo šta je bilo posle čega.

Korak 6: Svojim rečima, a ne napamet

Ako dete ponavlja rečenice iz teksta od reči do reči, verovatno misli da se to od njega traži. Objasnite razliku primerom. Pročitajte rečenicu iz knjige („Lisica se dugo propinjala ne bi li dohvatila grozd“), pa je recite običnim govorom („Lisica je skakala i skakala da dohvati grožđe“). Zatim neka ono proba sa sledećom rečenicom.

Pomaže i promena slušaoca: „Ispričaj ovo bratu koji nije čitao.“ Mlađem bratu se priča drugačije nego učiteljici, i dete to instinktivno zna.

Korak 7: Skraćujte

Kada dete ume da ispriča sve, naučite ga da ispriča manje. Igra glasi: „Ispričaj mi ovu priču u pet rečenica. A sada u tri. A možeš li u jednoj?“ Da bi skratilo, dete mora da odluči šta je glavno, i to je srž razumevanja pročitanog. Ova veština će mu trebati u starijim razredima za lektiru, istoriju i svaku lekciju koju treba naučiti, a ne nabubati.

Korak 8: Duži tekst uz plan

Za lektiru i duže priče pravite zajedno plan: četiri do šest kratkih teza, po jedna za svaki deo. Teze neka budu detetove, napisane njegovim rukopisom, makar i nezgrapne („Dečak nađe psa“, „Mama ne da“, „Pas spasi baku“). Sa planom u ruci prepričava deo po deo. Posle nekog vremena plan sklonite i neka proba bez njega.

Tri navike odraslih koje odmažu

• Prekidanje. Ako ispravljate svaku grešku čim se pojavi, dete izgubi nit. Sačekajte kraj, pohvalite ono što je bilo dobro, pa izdvojite jednu stvar za popravku.
• Šaputanje nastavka. Kad zastane, nemojte reći sledeću rečenicu. Bolje je pitanje: „Šta je lisica uradila kad nije mogla da dohvati?“
• Vežbanje samo na školskim tekstovima. Prepričavati se može crtani film, utakmica, događaj sa odmora, vic. Što više dete prepričava ono što ga zanima, to će mu lakše ići ono što mora.

Koliko često i koliko dugo

Desetak minuta, dva-tri puta nedeljno, sasvim je dovoljno. Duže seanse brzo postaju mučenje za obe strane. Ako primetite da dete i posle nekoliko meseci vežbanja ne može da poređa tri događaja, da mu rečenice ostaju vrlo kratke i nepovezane ili da teško razume i sasvim jednostavne priče, porazgovarajte sa učiteljicom i sa logopedom. Teškoće u prepričavanju ponekad su znak da jezičkom razvoju treba stručna podrška, a rano uočene se lakše rešavaju.

Za sve ostale važi pravilo strpljenja: prvo prepričavanje u tri rečenice vredi više od savršeno naučenog teksta napamet.