Lektira bez suza: 7 stvari koje stvarno pomažu

Lektira ima neobičnu sposobnost da i dete koje inače čita pretvori u stručnjaka za odlaganje. Knjiga stoji na stolu, zatim na polici, zatim ispod sveske iz matematike, a onda jedne nedelje uveče saznate da je čas lektire sutra. Sledi ono što svi znamo: suze, pregovori i potraga za prepričanim sadržajem.

Deo otpora je razumljiv. Lektiru dete nije biralo, ima rok, i zna da će ga neko posle pitati šta je pisac hteo da kaže. Deo se, ipak, može ublažiti.

1. Saznajte spisak i rokove na početku polugodišta

Zvuči suvoparno, a rešava pola problema. Pitajte učiteljicu ili nastavnika srpskog koje knjige dolaze i otprilike kada. Zapišite u kalendar, i to ne datum časa, nego datum kada treba početi. Za tanju knjigu u mlađim razredima to je desetak dana ranije, za roman u starijim i tri-četiri nedelje.

2. Podelite knjigu na zalogaje

„Pročitaj lektiru“ je zadatak bez početka i kraja. „Večeras čitamo do 24. strane“ je nešto što može da se uradi. Uzmite broj strana, podelite sa brojem dana i ostavite dva dana rezerve. Neka dete samo zalepi papiriće na mesta gde se završava dnevni deo. Odjednom debela knjiga postane niz tankih.

3. Prvo poglavlje pročitajte vi, naglas

Početak je najteži: ne zna se ko je ko, gde smo, i zašto bi nas to zanimalo. Kad prvih deset-petnaest strana pročitate naglas, sa malo glume, dete uđe u priču bez napora i često samo nastavi. U mlađim razredima sasvim je u redu čitati naizmenično do kraja knjige. Lektira čitana udvoje i dalje je pročitana lektira.

4. Ne objašnjavajte unapred šta knjiga „poručuje“

Pustite dete da prvo samo čita. Ako mu je glavni junak dosadan, a sporedni lik smešan, to je početak čitalačkog mišljenja i vredi više od naučene rečenice o „prijateljstvu i hrabrosti“. Razgovarajte kao o filmu: šta ti se svidelo, ko te je nervirao, šta bi promenio na kraju.

5. Beleške usput, ne na kraju

Dnevnik čitanja deca pišu poslednje veče, prepisujući sa interneta, uglavnom zato što se do tada više ne sećaju početka. Mnogo je lakše kad posle svakog čitanja zapišu jednu ili dve rečenice: šta se desilo i ko se pojavio. Može i na samolepljivim papirićima u samoj knjizi. Na kraju se od toga dnevnik gotovo sam sastavi.

Šta učitelj očekuje u dnevniku razlikuje se od škole do škole, pa pitajte. Obično su tu pisac, likovi, mesto i vreme radnje, kratak sadržaj i utisak.

6. Stare reči i duge opise ne preskačite, nego prevedite

Deo lektire napisan je pre mnogo decenija, jezikom koji današnjoj deci zvuči strano. Kad dete naiđe na reč kao što su „čobanin“, „avlija“ ili „opanak“, tekst mu postane magla. Dogovorite se da nepoznate reči podvlači olovkom i da ih uveče zajedno prođete. Pomaže i slika: pokažite kako izgleda vodenica ili ognjište. Mnoga izdanja lektire imaju rečnik manje poznatih reči na kraju knjige, a deca za njega često i ne znaju.

7. Film i prepričano mogu posle, ne umesto

Za mnoge lektire postoje film, crtani ili pozorišna predstava. Pogledajte ih zajedno kad je knjiga pročitana, kao nagradu i povod za poređenje: šta je u filmu drugačije, šta je izbačeno. Deca tada s ponosom primećuju ono što zna samo onaj ko je čitao.

Prepričane verzije su druga priča. Dete koje pročita samo sažetak zna šta se desilo, ali nije vežbalo čitanje, nije upoznalo likove i na času to nastavnik prepozna posle drugog pitanja. Ako se ipak desi da knjiga nije pročitana do roka, bolje je da dete to pošteno kaže i dogovori novi rok nego da odgovara iz tuđeg sažetka.

A kad baš ne ide?

Ponekad knjiga zaista ne odgovara detetu, i to se dešava i odraslima. Tada pomaže dogovor: ovu čitamo zajedno, deo po deo, a sledeću knjigu za uživanje biraš sam. Ako se, pak, borba ponavlja sa svakom knjigom, a dete i inače čita sporo i s naporom, uzrok možda nije u lektiri nego u samoj tehnici čitanja. O tome vredi porazgovarati sa učiteljem.

I još nešto: lektira nije jedino čitanje u detetovom životu, niti treba da bude. Dete koje pored lektire čita i ono što voli lakše podnese i knjigu koju ne voli.