Pet puta po deset minuta ili jednom sat vremena?

Zamislite dvoje četvrtaka, nazovimo ih Luka i Nina. Oboje u petak imaju proveru iz prirode i društva, oboje su podjednako bistri i oboje će na lekciju potrošiti ukupno oko pedeset minuta. Jedina razlika je kako će tih pedeset minuta rasporediti.

Lukin način: sve u četvrtak

Luka seda u četvrtak posle ručka i uči skoro sat vremena bez prekida. Čita, ponavlja, mama ga ispita, sve zna. U petak dobija peticu. Tri nedelje kasnije učiteljica najavi sistematizaciju, Luka otvori svesku i ima utisak da tu lekciju vidi prvi put. Mora da je uči gotovo od početka.

Ninin način: pet kratkih susreta

Nina lekciju prvi put pročita i prepriča u ponedeljak, istog dana kad je rađena u školi. Petnaest minuta. U utorak joj tata uz užinu postavi nekoliko pitanja, ona na dva ne zna odgovor, proviri u svesku: deset minuta. U četvrtak još jednom, sa zatvorenom sveskom, deset minuta. U petak takođe dobija peticu. Sledeće nedelje i dve nedelje posle toga odvoji po pet do sedam minuta da proveri šta još zna. Pred sistematizaciju joj treba kratko podsećanje i gotova je.

Zašto isti trud daje različit rezultat

Da zaboravljamo najbrže odmah posle učenja, a zatim sve sporije, pokazao je još krajem 19. veka nemački psiholog Herman Ebinghaus, ispitujući sopstveno pamćenje. Od tada je ta pojava proveravana mnogo puta, na različitom gradivu i u različitim uzrastima, i spada među najbolje potvrđene nalaze u psihologiji učenja.

Iz nje sledi nešto što na prvi pogled zvuči naopako: najkorisnije je ponoviti onda kada je gradivo već počelo da bledi. Tada mozak mora da se potrudi da ga pronađe, a baš taj napor učvršćuje trag. Kada Luka u četvrtak ponavlja lekciju peti put za sat vremena, ona mu je još sveža, prisećanje ne traži nikakav trud i malo toga se dodatno upisuje. Kada Nina u utorak pokušava da se seti ponedeljka, muči se, i od te muke ima koristi.

Posle svakog takvog ponavljanja zaboravljanje ide sporije, pa sledeći razmak može da bude duži.

Zamka: Lukin način deluje bolje

Učenje u jednom dahu prija. Gradivo je sveže, odgovori dolaze brzo, dete i roditelj ustaju od stola sa utiskom da je posao odlično obavljen. Ponavljanje u razmacima ostavlja suprotan utisak: dete u utorak ne zna ono što je u ponedeljak znalo, pa oboje pomisle da metoda ne radi. Radi, samo se njen učinak vidi kasnije.

Zato detetu treba unapred reći: „Normalno je da si nešto zaboravila. Zato i ponavljamo danas, a ne juče.“

Kakvi razmaci imaju smisla

Nema čarobnog rasporeda i ne morate ništa da merite. Kao okvirna mera za osnovca može da posluži ovo:

1. prvi put istog dana kada je lekcija rađena u školi;
2. sutradan;
3. posle dva do tri dana;
4. posle nedelju dana;
5. posle dve do tri nedelje ili pred proveru.

Ponavljanja posle prvog treba da budu kratka i sa zatvorenom sveskom: nekoliko pitanja, prepričavanje, tri zadatka. Ponovno čitanje cele lekcije nije ponavljanje u ovom smislu, jer se tada dete ne priseća, nego samo prepoznaje.

Kako to izgleda u kući u kojoj niko nema vremena

• Kutija sa tri pregrade. Pitanja ili pojmovi ispišu se na kartice. Sve kreću iz prve pregrade, koja se prolazi svaki dan. Kartica na koju dete tačno odgovori seli se u drugu (svaki treći dan), pa u treću (jednom nedeljno). Pogrešan odgovor vraća karticu na početak.
• Tačkice u kalendaru. Na dan kada je lekcija rađena dete u zidni kalendar upiše njen naziv, a zatim stavi tačkice na sutrašnji dan, na dan posle tri dana i posle nedelju dana.
• Pet minuta „od ranije“. Svako učenje počinje sa nekoliko pitanja iz starih lekcija, pre nego što se otvori nova.
• Pitanja u hodu. Ponavljanje ne traži sto. Dva pitanja u kolima ili dok se postavlja sto računaju se.

Ako od svega ovoga zapamtite samo jedno, neka to bude ovo: lekcija koja je naučena jednom, dan pred odgovaranje, naučena je za taj dan. Ona kojoj se dete vratilo tri-četiri puta ostaje i za peti razred.