Pismo roditelju deteta koje plače zbog četvorke

Dragi roditelju,

znamo da vas je malo sramota da se žalite. Druga deca donose dvojke, ne pišu domaće, beže sa časova, a vaša ćerka ili vaš sin plače zato što je iz prirode dobio četiri. Kad to nekome ispričate, odmahne rukom: da su svi problemi takvi. Zato o ovome uglavnom ćutite.

A problem postoji i nije mali. Dete koje prepisuje domaći treći put jer je jedno slovo ispalo krivo, koje ne može da zaspi veče pred kontrolni iako sve zna, koje cepa crtež zbog jedne linije, to dete ne pati manje od onog kome škola ne ide. Pati samo tiše i sa boljim prosekom.

Prvo da razdvojimo dve stvari koje liče. Postoji želja da se nešto uradi dobro: dete se trudi, raduje se uspehu, a neuspeh ga rastuži, pa prođe. To je zdravo i ne treba ga dirati. I postoji strah da se ne pogreši: dete ne uživa ni u petici, jer je ona samo izbegnuta nesreća, a na sve ispod petice gleda kao na dokaz da ne valja. Kod perfekcionizma ocena prestaje da govori o kontrolnom i počinje da govori o detetu. Četvorka ne znači „pogrešio sam dva zadatka“, nego „nisam dovoljno dobar“.

Verovatno ste se već pitali da li ste vi nešto pogrešili. Možda niste ništa. Neka deca su po temperamentu savesna i osetljiva, i takva bi bila u svakoj kući. Ipak, vredi pošteno pogledati nekoliko stvari. Kako reagujete na peticu, a kako na četvorku, i da li dete vidi razliku na vašem licu pre nego što išta kažete? Koliko često ga predstavljate kao „našeg odlikaša“? Kako govorite o sopstvenim greškama, na poslu, u kuhinji, za volanom? Deca perfekcionisti često imaju roditelje koji su strogi pre svega prema sebi.

Sad o rečenici koja vam je prva na jeziku: „Pa četvorka je odlična ocena!“ Razumemo zašto je izgovarate, ali dete je čuje kao „ne razumeš me“. Njemu u tom trenutku nije do razumnog pogleda na ocene, nego mu je teško. Isto važi za „nema veze“ i „ne plači zbog gluposti“. Tuga se ne smanji kad joj kažemo da je neopravdana.

Probajte obrnutim redom. Prvo samo primite osećanje: „Vidim da si baš razočarana. Očekivala si više.“ Zagrlite, sačekajte. Tek kad se suze smire, i to možda tek sutradan, pogledajte zajedno kontrolni, mirno kao što se gleda mapa: gde je greška, da li je iz neznanja ili iz brzine, šta bi mogla drugačije. Tako ocena ponovo postaje podatak.

Ima još nekoliko stvari koje možete da radite između kontrolnih, kad nema suza.

Grešite naglas. Presolili ste supu, skrenuli u pogrešnu ulicu, poslali poruku pogrešnoj osobi. Recite to pred detetom vedro i pokažite šta sledi: „Eto, pogrešila sam. Dosuću vode.“ Dete koje se plaši grešaka treba da gleda odraslog koji ih preživljava bez drame.

Pazite šta hvalite. Ako su sve pohvale u kući vezane za petice, dete zaključuje da je tu izvor ljubavi. Hvalite radoznalost, upornost, dobar vic, pomoć mlađem bratu. Neka zna da ga volite i utorkom kad nije bilo nikakvog ocenjivanja.

Dogovorite šta znači „dovoljno dobro“. Perfekcionista ne ume da stane, pa mu pomozite granicom: domaći se piše jednom i prepisuje samo ako je zaista nečitak. Sastav se pregleda jednom, ne pet puta. Za plakat iz biologije imamo dva popodneva, ne sedam. U početku će mu biti neprijatno da preda nešto što nije savršeno. Ta neprijatnost je deo vežbe.

Uvedite stvari u kojima se ne ocenjuje i u kojima se sme biti loš. Društvene igre u kojima se gubi, novi sport, kuvanje, bilo šta gde je dete početnik. Naročito su korisne aktivnosti u kojima ste i vi loši, pa se tome zajedno smejete.

I pričajte o ljudima koje dete ceni kao o ljudima koji su grešili. Sportista kome se divi promašivao je penale. Pisac čiju knjigu voli prepravljao je rukopis mnogo puta. Deca perfekcionisti često veruju da je onima koji su dobri sve išlo iz prve.

Još nešto, važno. Recite učiteljici ili razrednom starešini šta se dešava kod kuće. U školi ovakvo dete obično izgleda besprekorno, pa niko ne sluti koliko ga to košta. Učitelj može mnogo da pomogne time kako vraća kontrolne i kako govori o greškama pred odeljenjem.

Postoje i znaci da je vreme za razgovor sa školskim psihologom ili sa psihologom u razvojnom savetovalištu doma zdravlja. To su česti bolovi u stomaku ili glavi pred školu i kontrolne, problemi sa spavanjem, izbegavanje zadataka iz straha da neće biti savršeni (dete radije ne preda ništa nego nešto osrednje), dugotrajni plač ili bes posle svake ocene koja nije najviša, rečenice poput „ja ništa ne vredim“. Ako to traje nedeljama i ne popušta, ne čekajte da prođe samo. Odlazak psihologu ne znači da je vaše dete bolesno. Znači da nosi veći teret nego što mora i da mu neko može pokazati kako da ga spusti.

Vaše dete će verovatno i dalje biti savesno i vredno, i to je lepa osobina koju mu ne treba oduzimati. Ono što želimo jeste da uz nju jednog dana ume da kaže: „Dobila sam četiri. Šteta. Idem napolje.“

Srdačno,

uredništvo Testoteke