„Pusti prste, računaj u glavi!“

Dete koje računa ispod stola, da niko ne vidi prste, nije prestalo da računa na prste. Samo je naučilo da se toga stidi. Zabrana prstiju spada u najtvrdokornije navike odraslih oko rane matematike, a oslanja se na tri pogrešne pretpostavke.

Zabluda prva: na prste računaju slabiji đaci

Na prste u početku računaju gotovo sva deca, i to je očekivana faza. Broj je apstraktna stvar, a prsti su uvek pri ruci, ima ih tačno deset i lepo se dele na dve petice. Detetu koje tek gradi pojam količine oni su ono što je odraslom papir kad sabira veće brojeve: pomoć da se ne drži sve u glavi.

Zabluda druga: ko računa na prste, nikad neće naučiti napamet

Dešava se obrnuto. Dete koje je mnogo puta na prstima videlo da su 6 i 4 zajedno 10, u nekom trenutku prestane da proverava jer zna. Prsti se ne napuštaju zato što ih je neko zabranio, nego zato što postanu spori.

Mnogo je korisnije pratiti kako dete računa na prste, jer tu postoje stepenice:

1. Broji sve. Za 3 + 5 podigne tri prsta, pa pet, pa sve prebroji od jedan.
2. Broji dalje. Kaže „tri“ i nastavi: četiri, pet, šest, sedam, osam.
3. Kreće od većeg broja. Za 3 + 5 krene od pet i doda tri: šest, sedam, osam. Kraće je, a rezultat isti.
4. Koristi ono što već zna. Za 8 + 5 ne broji, nego dopuni do desetice: 8 + 2 = 10, ostalo je još 3, dakle 13.

Ako vidite da se dete penje uz ove stepenice, sve je u redu, ma koliko prstiju bilo u igri. Možete mu pomoći da zakorači na sledeću: „Šta misliš, da li moraš da brojiš i ovih osam, ili već znaš da ih je osam?“

Zabluda treća: prste treba zabraniti da bi se dete „nateralo“ da misli

Kad detetu oduzmemo oslonac pre nego što je spremno, ono ne pređe na računanje u glavi, nego na pogađanje. Ili nastavi krišom, kucka prstima po kolenu, broji tačkice na ciframa, klima glavom. Dobija se sporije računanje i utisak da je uradilo nešto nedozvoljeno.

Umesto zabrane, ponudite bolje alate: rastavljanje brojeva („koja dva broja daju 10?“), domine i kocke na kojima se količina vidi odjednom, brojevnu pravu nacrtanu na papiru. Kratke vežbe iz matematike i logike takođe pomažu da se činjenice ustale.

Kada prsti jesu signal

Okvirno do kraja drugog razreda većina dece sabira i oduzima do 20 uglavnom bez brojanja. Ako dete u trećem ili četvrtom razredu za svaki, i najmanji račun i dalje broji sve od jedan, ako se pri tome često zabroji i ako se taj način mesecima ne menja, vredi o tome popričati sa učiteljem. Samo to ne mora da znači ništa ozbiljno, ali je dobar povod da učitelj, a po potrebi i pedagog ili psiholog škole, pogledaju gde je dete zastalo.

Do tada, pustite prste na miru. Odrasli ih, uostalom, i dalje koriste kad broje koliko je dana ostalo do plate.