Šta dete zapravo kaže kad kaže da je škola dosadna?

Rečenicu „škola je dosadna“ deca izgovaraju lako i često, pa je roditelji ili prečuju ili se uplaše. Nijedno nije potrebno. Evo pitanja koja nam o tome najčešće stižu.

Treba li uopšte da se brinem zbog te rečenice?

Zavisi od toga koliko je česta i šta je prati. Ako je čujete petkom posle šestog časa, a dete inače ide u školu bez otpora, to je obično samo umor. Ako je slušate svakog dana, ako su uz nju popustile ocene, ako dete ujutru odugovlači ili se žali na stomak, onda je to poruka koju vredi odgonetnuti.

Šta sve „dosadno“ može da znači?

Deca imaju mali rečnik za neprijatna stanja, pa „dosadno“ pokriva dosta toga:

• Prelako mi je. Dete završi pre ostalih i čeka. Gradivo već zna, ponavljanje ga zamara.
• Preteško mi je. Ovo je, suprotno očekivanju, vrlo čest uzrok. Kad dete ne razume šta nastavnik priča, čas je za njega četrdeset pet minuta buke. „Dosadno“ je prihvatljivija reč od „ne razumem“.
• Ne vidim čemu služi. Naročito u starijim razredima, kad gradivo postane apstraktno.
• Ne mogu toliko da sedim. Nekoj deci je mirovanje samo po sebi napor, pa im je teško i na času koji ih zanima.
• Nije mi lepo tamo. Posvađalo se sa drugaricom, nema s kim da provede odmor, neko ga zadirkuje, plaši se nekog nastavnika. O tome je teže pričati, pa kaže da je dosadno.
• Ne čujem ili ne vidim dobro. Zvuči banalno, ali dete koje ne vidi tablu iz četvrte klupe ne zna da drugi vide bolje. Ako odavno niste, proverite vid i sluh kod pedijatra.

Kako da saznam koje je od toga?

Pitanjem „zašto ti je dosadno“ nećete, jer dete najčešće ni samo ne zna. Bolje rade sitna, konkretna pitanja, postavljena usput, kroz nekoliko dana:

• Koji čas ti je najduži? A koji prođe najbrže?
• Šta radiš kad završiš zadatak pre drugih?
• Ima li časova na kojima ne znaš šta treba da radiš?
• S kim si danas bio na velikom odmoru?
• Da ti možeš da promeniš jednu stvar u školi, šta bi to bilo?

Pogledajte i sveske: da li su zadaci urađeni brzo i tačno, ili su započeti pa ostavljeni? Na kraju, pitajte učiteljicu ili razrednog starešinu kako dete izgleda na času. Slika iz učionice često se razlikuje od one kod kuće.

Šta ako mu je zaista prelako?

Razgovarajte sa učiteljem, i to kao saveznik, bez optužbe da se na času ništa ne radi. Recite šta primećujete i pitajte šta on vidi. Učitelji obično imaju pripremljene teže zadatke za one koji završe ranije, a škola nudi dodatnu nastavu, sekcije i takmičenja. Za učenike sa izrazitim sposobnostima škola može, u saradnji sa stručnom službom, da napravi i poseban plan sa obogaćenim sadržajem.

Kod kuće ne morate da dodajete još škole. Detetu kome je lako treba izazov u širinu: šah, programiranje, instrument, strani jezik, enciklopedije, mozgalice. Može da proba i testove za stariji razred, ako ga to zabavlja. Jedno upozorenje: dete kome je sve lako ne vežba napor, pa ga prvi ozbiljan zadatak, kad jednom dođe, može zateći nespremnog. Zato mu je korisna bar jedna aktivnost u kojoj mora da se pomuči.

A ako se pokaže da mu je preteško?

Tada „dosadno“ treba čitati kao poziv u pomoć. Sa učiteljem ili predmetnim nastavnikom utvrdite gde je nastala praznina, jer se dosada u matematici petog razreda nekad začne još kod tablice množenja. Dopunska nastava postoji upravo za to. Kod kuće se vratite na ono poslednje što je dete znalo sigurno i krenite odatle, malim koracima. Čim ponovo počne da razume šta se na času govori, dosada primetno opada.

Smem li da kažem: „Pa škola i nije tu da bude zabavna“?

Ima u toj rečenici istine. Ne može svaki čas da bude uzbudljiv, a podnošenje malo dosade korisna je životna veština: čekanje u redu, vežbanje skala, učenje nepravilnih glagola. Dete koje ume da izdrži dosadan deo posla dobilo je nešto vredno.

Ali rečenicu izgovorite tek pošto ste saslušali. Ako njome prekinete razgovor, dete zaključi da o školi nema svrhe da vam priča, pa sledeći put neće reći ni kad bude nešto ozbiljnije. Bolji redosled je: „Pričaj mi šta je dosadno“, pa tek kasnije: „Znaš, ima delova svakog posla koji su takvi, i ja ih imam.“

Da li su za sve krivi telefoni?

Ne za sve, ali poređenje nije fer prema školi. Igrica i kratki snimci nude novu draž svakih nekoliko sekundi, a čas srpskog to ne može i ne treba. Dete koje provodi sate uz takav sadržaj može sporiji tempo doživljavati kao prazan. Ne morate da zabranjujete ekrane, ali neka u danu bude i sporih zanimacija: knjiga, društvena igra, gradnja, boravak napolju bez plana. Deca kojoj je kod kuće ponekad dozvoljeno da se dosađuju obično se bolje snalaze i sa školskom dosadom, jer su naučila da sama smisle čime će se zabaviti.

Kada da potražim pomoć u školi?

Ako dosada traje duže od nekoliko nedelja i ne popušta, ako dete odbija da ide u školu, ako sumnjate da ga neko maltretira ili ako uz „dosadno“ primećujete tugu, povlačenje i gubitak zanimanja i za stvari koje je volelo. Prva adresa su učitelj ili razredni starešina, zatim školski pedagog ili psiholog. Oni mogu da posmatraju dete na času, da razgovaraju sa njim i da zajedno sa vama dogovore šta dalje.

U većini slučajeva dovoljan je i sam razgovor kod kuće. Mnoga deca posle njega kažu da je škola i dalje dosadna, ali sada bar znate na šta tačno misle.