Šta je radna memorija i zašto se o njoj toliko priča u školi

O pažnji se u školi priča stalno, o radnoj memoriji gotovo nikad, iako se njih dve u učionici teško mogu razdvojiti. U nastavku su odgovori na pitanja koja se u razgovorima sa roditeljima najčešće ponavljaju, bez stručnog žargona gde god je to moguće.

1. Šta je uopšte radna memorija?

To je sposobnost da nekoliko informacija kratko zadržimo u glavi i da istovremeno nešto sa njima radimo. Kada napamet računate koliko ćete kusura dobiti, kada držite u glavi broj telefona dok ga ne ukucate, kada pratite uputstvo „skreni kod pekare, pa druga ulica levo“, radi vaša radna memorija.

Najjednostavnije poređenje je radni sto. Na njemu stoji ono sa čim trenutno radimo. Sto je mali, i čim na njega stavimo previše stvari, nešto padne na pod. Ono što padne ne može se podići: informacija koja ispadne iz radne memorije nije sačuvana nigde drugde, pa je dete mora ponovo čuti ili pročitati.

2. Po čemu se razlikuje od „običnog“ pamćenja?

Dugoročno pamćenje je ormar: u njemu stoji tablica množenja, imena drugova, sadržaj lektire, letovanje od pre dve godine. Radna memorija ništa ne čuva trajno, ona je mesto rada. Zato dete može imati sasvim dobro dugoročno pamćenje (zna sve dinosauruse i fudbalere), a slabiju radnu memoriju (ne može da zadrži tri koraka zadatka). Roditelje to često zbunjuje i navodi na zaključak da dete „pamti samo ono što hoće“.

3. Kako se slabija radna memorija vidi u školi?

Nijedan od ovih znakova sam za sebe ne znači mnogo, ali učitelji ih obično opisuju u paketu:

• dete zaboravi deo uputstva i uradi samo prvi ili samo poslednji korak;
• izgubi se usred zadatka sa više koraka i ne zna dokle je stiglo;
• kod prepisivanja sa table stalno podiže pogled, preskače reči ili redove;
• dok piše rečenicu, zaboravi kako je nameravalo da je završi;
• pri računanju napamet izgubi međurezultat;
• na kraju dužeg tekstualnog zadatka ne seća se šta se u njemu zapravo traži;
• diže ruku, a kad dobije reč, kaže: „Zaboravio sam šta sam hteo.“

Takvo dete u učionici često izgleda kao da ne sluša ili da sanjari. Ono je uglavnom slušalo, samo je informacija ispala sa stola pre nego što je stiglo da je upotrebi.

4. Da li je to isto što i problem sa pažnjom?

Nije isto, ali se prepliće. Pažnja određuje šta će uopšte stići na radni sto, a radna memorija koliko dugo će se tamo zadržati i šta će se sa tim uraditi. Dete koje lako odluta teže zadržava informacije, a dete kome informacije brzo ispadaju lakše odluta, jer više ne zna šta radi. Spolja to izgleda vrlo slično. Razlučiti šta je šta posao je psihologa, ne roditelja ni učitelja, i često nije ni presudno za prve korake pomoći.

5. Da li radna memorija raste sa uzrastom?

Da. Postepeno se razvija kroz celo detinjstvo i ranu mladost. Prvak može da zadrži manje od četvrtaka, a četvrtak manje od osmaka. Zato je uputstvo od četiri koraka za mnoge prvake previše, iako odraslima zvuči sasvim obično. Unutar istog odeljenja razlike među decom mogu biti velike, i to je očekivano.

6. Ima li to veze sa inteligencijom ili lenjošću?

Sa lenjošću nema nikakve. Dete ne može snagom volje da proširi svoj radni sto, kao što ne može snagom volje da poraste pet centimetara. Kazne i pridike tu ne pomažu, a umeju da odmognu, jer napetost dodatno zauzima ono malo prostora.

Što se inteligencije tiče, radna memorija jeste jedna od sposobnosti koje učestvuju u učenju, ali dete sa skromnijom radnom memorijom može odlično da razume, zaključuje i bude vrlo radoznalo. Njemu više smeta način na koji mu se gradivo servira nego samo gradivo.

7. Šta troši radnu memoriju?

Sve što nije automatizovano. Dok dete još sriče, skoro ceo sto zauzima samo prepoznavanje slova, pa za razumevanje pročitanog ne ostaje mesta. Dok tablicu množenja računa na prste, nema prostora za tekst zadatka. Zato uvežbavanje osnovnih veština (tečno čitanje, tablica, pisanje slova) nije dosadno ponavljanje radi ponavljanja: ono oslobađa sto za mišljenje.

Sto zauzimaju i briga, glad, neispavanost, buka, pa i sopstvene misli tipa „opet neću znati“.

8. Može li radna memorija da se vežba?

Ovde treba biti pošten. Igre i vežbe pamćenja popravljaju ono što se u njima vežba: dete koje često igra memoriju postaje bolje u memoriji. Da li se i koliko taj napredak prenosi na školsko učenje, nije pouzdano utvrđeno, pa ne treba verovati obećanjima da će neka aplikacija „povećati kapacitet mozga“.

To ne znači da su igre beskorisne. One uče dete strategijama (ponavljanje u sebi, grupisanje, pravljenje slike u glavi), vežbaju istrajnost i prijatne su. Za tu svrhu mogu poslužiti i vežbe pamćenja na našem sajtu. Najveći i najsigurniji dobitak, međutim, dolazi iz drugog pravca: iz rasterećenja.

9. Kako onda da pomognem detetu?

Cilj je da na sto stiže manje stvari odjednom i da dete nauči da deo tereta prebaci na papir.

• Kraća uputstva. Jedan do dva koraka, pa sledeći tek kad je prvi gotov.
• Neka ponovi. „Reci mi šta ćeš sad da uradiš“ nije proveravanje iz nepoverenja, nego način da se uputstvo učvrsti.
• Sve što može, napolje iz glave. Spisak koraka na papiru, međurezultati zapisani sa strane, podvučeno pitanje u tekstualnom zadatku, raspored zalepljen na zid. Pisanje međurezultata nije znak slabosti, to rade i matematičari.
• Jedna stvar u jednom trenutku. Dok prepisuje, ne objašnjavajte mu sledeći zadatak.
• Veže se novo za poznato. Informacija koja ima za šta da se zakači manje opterećuje.
• Razgovor sa učiteljem. Zamolite da uputstva budu i napisana na tabli i da dete sedi tako da ih dobro vidi. Većina učitelja to rado prihvata jer koristi celom odeljenju.

Ako teškoće ozbiljno ometaju učenje i ne popuštaju uprkos ovakvoj podršci, obratite se psihologu ili pedagogu škole. Oni mogu da procene o čemu se radi i da, ako treba, upute dalje. Do tada, najkorisnije što možete da uradite jeste da prestanete da tražite od deteta da „samo malo bolje pazi“ i da mu date olovku i papir.