Šta je zapravo vizuelno opažanje? Pitanja i odgovori za roditelje

Učiteljica kaže da bi detetu prijalo „malo vežbi vizuelnog opažanja“, vi klimnete glavom, a kod kuće shvatite da niste sigurni šta to tačno znači. Skupili smo pitanja koja se najčešće čuju i pokušali da na njih odgovorimo bez stručnog žargona.

Da li je vizuelno opažanje isto što i vid?

Nije. Vid je posao očiju: da slika bude oštra, da oba oka rade zajedno, da se pogled lako prebacuje sa daljine na blizinu. Vizuelno opažanje je posao mozga, koji tu sliku treba da protumači. Dete može imati besprekoran nalaz kod očnog lekara, a da mu i dalje bude teško da uoči razliku između dva slična slova ili da pronađe gde je stalo u tekstu. Važi i obrnuto: dete koje slabije vidi može sasvim dobro da tumači ono što uspe da vidi.

Od čega se ono sastoji?

Stručnjaci obično govore o nekoliko povezanih sposobnosti. Roditelju nije potrebno da pamti nazive, ali pomaže da zna šta se iza njih krije:

• Razlikovanje oblika - uočavanje sitnih razlika i sličnosti (pisano „и“ i „п“, cifre 6 i 9, reči „sok“ i „sto“).
• Figura i pozadina - izdvajanje onoga što je bitno iz gužve: jedna reč na punoj strani, zadatak broj 4 na listu sa deset zadataka, crvena čarapa u punoj fioci.
• Stalnost oblika - prepoznavanje da je slovo isto slovo bilo da je veliko, malo, podebljano ili napisano kredom na tabli.
• Položaj u prostoru i prostorni odnosi - gore i dole, levo i desno, ispred i iza, kao i odnos delova među sobom (kojim redom idu slova u reči, gde stoji decimalni zarez).
• Vizuelno pamćenje - zadržavanje viđenog dovoljno dugo da se prenese u svesku ili prepozna sledeći put.
• Dopunjavanje celine - prepoznavanje oblika i kada se vidi samo deo, na primer reč čiji je kraj prekriven prstom.
• Usklađenost oka i ruke - ruka izvodi ono što oko vodi: crtanje, sečenje, pisanje u redu.

Kakve to veze ima sa čitanjem?

Čitanje se pre svega oslanja na jezik i sluh za glasove, ali oko ima svoj deo posla. Dete mora da razlikuje slova koja liče, da ih prepozna u različitim fontovima i rukopisima, da prati red sleva nadesno i da se na kraju reda vrati na početak sledećeg, a ne da preskoči jedan. Kada je taj deo nesiguran, čitanje je sporo i zamorno i onda kada dete savršeno zna sva slova. Tipične slike: gubi se u tekstu, čita istu reč dvaput, pomaže se prstom duže od vršnjaka, zamenjuje slova sličnog izgleda.

A sa pisanjem i matematikom?

Pisanje traži da se slika slova iz pamćenja pretoči u pokret, i to u zadatom prostoru: između dve linije, sa razmakom između reči, od margine do kraja reda. Ako dete teško procenjuje veličinu i razmak, slova „plešu“, reči se lepe jedna za drugu, a red beži naviše ili naniže.

U matematici se isto vidi na drugi način: cifre napisane u pogrešnoj koloni pri pismenom sabiranju, zamena 12 i 21, muka sa čitanjem tabela i grafikona, kasnije i sa geometrijom. Dete tada često ume da računa, ali ga izda raspored na papiru.

Kako da znam da li moje dete tu ima teškoću?

Jedan znak ne znači ništa, pogotovo kod predškolca i prvaka. Vredi obratiti pažnju ako se više stvari ponavlja duže vreme:

• izbegava slagalice, bojanke, kocke i crtanje, iako ga druge igre drže dugo;
• teško pronalazi predmet koji mu je „pred nosom“;
• prepisivanje sa table traje neuobičajeno dugo i puno je izostavljenih reči;
• i posle dužeg vežbanja meša slova i cifre sličnog oblika;
• ne snalazi se na strani: ne zna odakle da počne, preskače zadatke, piše preko margine;
• brzo se umori i naljuti kad zadatak traži gledanje i poređenje.

Slične znake mogu dati i slabiji vid, nepažnja, umor ili jednostavno manjak iskustva sa olovkom i papirom. Zato se ne nagađa, nego se proverava redom.

Kome se obratiti?

Prvi sagovornik je učiteljica, jer ona dete vidi pored dvadesetak vršnjaka i ume da proceni da li nešto odstupa. Sledeći korak je stručna služba škole (pedagog ili psiholog). Ako sumnjate na vid, ide se pedijatru i očnom lekaru. Procenu vizuelnog opažanja i vizuomotorike rade psiholozi i defektolozi, a do njih možete doći i preko razvojnog savetovališta pri domu zdravlja. Ako dete uz to ima teškoće sa čitanjem i pisanjem, u priču se uključuje i logoped.

Može li se vizuelno opažanje vežbati kod kuće?

Može, i to uglavnom kroz igru. Slagalice, kocke, mozaici, tangram, „pronađi razlike“, lavirinti, memorijske kartice, precrtavanje jednostavnih oblika, sečenje po liniji, igre sa loptom, sve to traži od deteta da gleda pažljivo, poredi i planira. Deset do petnaest minuta nekoliko puta nedeljno daje više od jednog dugog popodneva. Zadaci treba da budu taman toliko teški da dete uspe uz malo truda; ako ih rešava bez gledanja ili odustaje posle prvog, promašili ste nivo.

Na Testoteci postoji i posebna grupa vežbi za vizuelno opažanje, koje se mogu raditi na ekranu ili odštampati.

Hoće li dete to „prerasti“?

Vizuelno opažanje sazreva godinama, najbrže u predškolskom dobu i prvim razredima, pa mnoga deca zaista nadoknade ono u čemu su u početku bila nesigurna, naročito ako imaju dovoljno prilike da crtaju, grade i igraju se. Čekanje ipak nije plan. Ako teškoće smetaju učenju i ne popuštaju ni posle nekoliko meseci, razgovor sa stručnjakom je brži i jeftiniji put od nade da će se sve rešiti samo od sebe.