„Vidi kako tvoja sestra lepo uči“

Izgovori se usput, između supe i drugog jela. Niko ko je kaže ne misli ništa loše. Hteo je da pokaže da se može, da je primer tu, na dohvat ruke, za istim stolom. „Vidi kako tvoja sestra lepo uči.“ „A koliko je dobila Sofija?“ „Tvoj brat je u tvojim godinama već znao tablicu.“

Roditelj u toj rečenici čuje uputstvo: radi kao ona, pa ćeš i ti. Dete čuje nešto drugo. Čuje da postoji lista, da je neko na njoj iznad njega i da mesto na listi ima veze s tim koliko je voljeno. Deca su u tome nemilosrdno logična. Ako je sestra ona koja „lepo uči“, onda je uloga dobrog đaka u kući zauzeta, i preostaju druge: onaj smešni, onaj nemirni, onaj kome „škola ne ide“. Uloge se u porodici dele rano i nose se dugo, ponekad i decenijama pošto su podeljene.

Neka deca na poređenje odgovore inatom i zaista zapnu, pa roditelj zaključi da metod radi. Cena se vidi kasnije i na drugom mestu. Brat i sestra koji se takmiče za isto priznanje teže postaju saveznici. Dete koje je stalno uzor ne prolazi mnogo bolje: ono nauči da mu je vrednost u petici i počne da se plaši svake četvorke kao pada sa trona. Ni pohvala jednog deteta pred drugim nije nevina, jer je drugo čuje kao ocenu sebe.

Sa decom izvan kuće stvar je slična, samo sa manje podataka. O Sofiji iz prve klupe znamo jednu jedinu stvar, ocenu iz kontrolnog. Ne znamo koliko je vežbala, ko joj pomaže, šta joj ne ide i kako se oseća nedeljom uveče. Poredimo ceo život svog deteta, sa svim njegovim lošim danima, sa jednim tuđim brojem. Na roditeljskim sastancima i u grupama na telefonu taj se posao radi i bez dece: čije je već pročitalo lektiru, čije ide na takmičenje, čije je „sve petice bez dana učenja“. Odatle se nosi kući nemir koji dete oseti i kad mu ništa ne kažemo.

To ne znači da dete ne treba da zna gde stoji. Treba, samo je pitanje u odnosu na koga. Jedino poređenje iz koga se nešto može naučiti jeste poređenje sa sobom od juče. „U septembru si čitao slovo po slovo, a sad čitaš cele rečenice.“ „Prošli put si imao šest grešaka u diktatu, sad tri.“ Takva rečenica govori detetu dve stvari koje „vidi sestru“ ne može: da se trud isplatio i da ga neko pažljivo gleda. Sveska sa početka godine, sačuvan stari kontrolni ili prvi crtež čoveka bez vrata bolji su dokaz napretka od bilo čije tuđe ocene.

Braća i sestre se, uz to, razlikuju više nego što nam je zgodno da priznamo. Jedno je progovorilo sa godinu dana, drugo je prohodalo sa deset meseci. Jedno uči sedeći, drugo hodajući po sobi. Pravednost prema njima ne znači da dobijaju isto, nego da svako dobije ono što mu treba: jedno više pomoći oko matematike, drugo više strpljenja oko čitanja, a oba po malo vremena nasamo sa roditeljem, bez onog drugog u sobi. O jednom detetu vredi govoriti bez pominjanja drugog. O ocenama razgovarati sa svakim posebno. Pustiti da i ono „slabije“ bude u nečemu kućni stručnjak, makar to bile ptice, fudbalske tabele ili palačinke.

A kad dete samo donese poređenje, kad kaže „Marko je dobio pet, a ja tri“ ili „nju više voliš jer je odlikašica“? Tada ne pomaže ni poricanje ni predavanje. Pomaže da se prvo čuje ono ispod: krivo mi je, bojim se da sam gori. „Krivo ti je zbog trojke“ otvara razgovor. Posle toga može i praktično pitanje: šta je tebi bilo teško na tom kontrolnom? Marko time izlazi iz priče, gde mu je i mesto, jer u njoj nikad nije ni bio važan.

Rečenica iz naslova izleteće nam opet, jer je stara i uvežbana. Kad izleti, može se popraviti drugom, jednako kratkom: „Izvini, to nije bilo fer. Ti si ti.“ Deca takve ispravke pamte bolje od prvobitne rečenice.