Disgrafija: kako se prepoznaje i kome se roditelj obraća

Reč disgrafija poslednjih godina sve češće se čuje na roditeljskim sastancima, ponekad i olako, za svaku neurednu svesku. Zato na početku treba reći šta ona jeste. Disgrafija je specifična teškoća u učenju pisanja: dete uredne inteligencije, koje redovno ide u školu, dobro vidi i čuje i ima priliku da vežba, uprkos tome ne uspeva da ovlada pisanjem onako kako se za njegov uzrast očekuje. Teškoća je postojana, ne nestaje posle raspusta i ne objašnjava se lenjošću.

Ovaj tekst ne može da vam kaže da li je vaše dete ima. Može da vam pomogne da znate šta da posmatrate, kada da potražite procenu i šta da radite u međuvremenu.

Šta se sve podrazumeva pod teškoćom u pisanju

Pisanje ima dve strane. Jedna je motorička: oblikovanje slova, njihova veličina, raspored na strani, brzina. Druga je jezička: da li dete svaki glas iz reči pretvara u pravo slovo, pravim redom, i da li rečenicu deli na reči. Kod neke dece zapinje prva strana, kod neke druga, a često obe. Stručnjaci zato razlikuju više oblika disgrafije, ali za roditelja je bitnije da prepozna samu sliku.

Znaci u izgledu rukopisa

• slova su vrlo neujednačena po veličini i nagibu, i to u istoj reči
• redovi „beže“ naviše ili naniže, slova ne stoje na liniji ni u svesci sa linijama
• razmaci su nepredvidivi: slova se sudaraju ili su razbacana, reči se slivaju jedna u drugu
• pojedina slova su toliko izobličena da ih ni dete kasnije ne prepoznaje
• pisanje je upadljivo sporo i naporno, uz grčevit hvat, jak pritisak i brz zamor
• margine i raspored teksta na strani se ne poštuju ni posle mnogo podsećanja

Znaci u samom zapisu

• izostavljanje slova i slogova („škla“ umesto „škola“), dodavanje ili premeštanje slova u reči
• zamene slova koja slično izgledaju (na primer ш i и, б i д, latinično b i d) ili glasova koji slično zvuče (б i п, д i т, з i с, ч i ћ)
• uporno ogledalsko pisanje slova i cifara
• spajanje dve reči u jednu ili rastavljanje jedne reči na delove
• ista reč napisana na tri različita načina u istom sastavu
• greške su mnogo brojnije u diktatu i samostalnom sastavu nego u prepisivanju, ili obrnuto

Znaci u ponašanju

Dete koje se muči sa pisanjem to često pokazuje zaobilazno. Odlaže domaći, „zaboravlja“ svesku, piše najkraće moguće odgovore iako usmeno priča bogato i opširno, žali se na bol u ruci ili stomaku pred pismeni zadatak. Učitelji primećuju raskorak: na času zna, na papiru ne pokazuje. Taj raskorak između usmenog i pismenog jedan je od najkorisnijih signala.

Šta još nije disgrafija

Na početku opismenjavanja gotovo svako dete pravi greške sa gornjeg spiska. Prvaci okreću slova, izostavljaju samoglasnike, pišu krupno i krivo. To je deo učenja i kod većine se povlači tokom prvog i drugog razreda. Zbog toga se o disgrafiji uglavnom ne govori dok dete ne prođe početno opismenjavanje, a ozbiljnija procena obično ima smisla krajem prvog ili u drugom razredu, kada postane jasno da teškoće ne slabe uprkos redovnoj nastavi i vežbi.

Ružan, ali ujednačen i čitak rukopis bez grešaka u slovima takođe nije disgrafija. Nije ni neurednost deteta koje ume da piše lepo kada hoće. Slične teškoće mogu da izazovu i sasvim drugi uzroci: neispravljen vid, oslabljen sluh, nedovoljno vežbe zbog dužeg odsustva iz škole, promena jezika ili pisma, problemi sa pažnjom. Deo stručne procene upravo je u tome da se takvi uzroci isključe ili prepoznaju.

Tri pitanja pomažu da razlučite običnu fazu od razloga za proveru:

1. Da li traje? Teškoće koje se održavaju mesecima, uz redovnu nastavu, drugačije su od onih koje slabe iz nedelje u nedelju.
2. Da li odstupa od odeljenja? Učiteljica svakodnevno vidi dvadeset i više svezaka i najbolje zna šta je uobičajeno za taj uzrast.
3. Da li smeta? Ako pisanje koči učenje, kvari ocene ili dete zbog njega pati, to je dovoljan razlog da se nešto preduzme, kako god se teškoća na kraju nazvala.

Disgrafija retko dolazi sama

Kod znatnog broja dece teškoće u pisanju idu zajedno sa teškoćama u čitanju (disleksijom), a ponekad i sa teškoćama u računanju, pažnji ili motoričkoj spretnosti. Neka od te dece su kasnije progovorila ili su imala teškoće sa izgovorom. Roditelji se često sete i da je neko u porodici imao slične muke u školi. Sve to vredi pomenuti stručnjaku, jer mu pomaže da sagleda celinu.

Kome se obratiti i kojim redom

Učiteljica ili razredni starešina. Tražite razgovor nasamo i ponesite konkretna zapažanja: koliko traje domaći, kakve se greške ponavljaju, na šta se dete žali. Pitajte šta ona vidi na času i u poređenju sa odeljenjem.

Stručna služba škole. Pedagog ili psiholog može da posmatra dete, razgovara sa njim i predloži sledeće korake. Neke škole imaju i logopeda, koji je u našem sistemu stručnjak kome se najčešće upućuju deca sa teškoćama u čitanju i pisanju.

Pedijatar i razvojno savetovalište. Izabrani pedijatar u domu zdravlja može da vas uputi u razvojno savetovalište ili kod logopeda, a po potrebi i na pregled vida i sluha. U procenu se, zavisno od slike, uključuju psiholog i defektolog koji se bavi motorikom i prostornom organizacijom.

Na procenu ponesite nekoliko svezaka iz različitih perioda, kontrolne zadatke i, ako postoji, mišljenje učiteljice. Procena obično traje više od jednog susreta i obuhvata prepisivanje, diktat, samostalno pisanje, čitanje, crtanje i razgovor sa roditeljima o razvoju deteta.

Šta škola može da uradi

Kada se utvrdi da dete ima teškoću u pisanju, škola ima obavezu da mu prilagodi rad. To se zove individualizacija, a ako je potrebno, izrađuje se i individualni obrazovni plan (IOP), uz saglasnost roditelja. U praksi prilagođavanje može da znači više vremena na pismenim proverama, mogućnost da deo gradiva odgovara usmeno, kraće zadatke prepisivanja, ocenjivanje sadržaja odvojeno od rukopisa, sveske sa pomoćnim linijama ili štampan materijal umesto prepisivanja sa table. O tome se dogovarate sa učiteljicom i stručnom službom.

Šta roditelj može da uradi kod kuće

• Vežbajte kratko i redovno. Deset minuta dnevno je korisnije od sata vikendom.
• Radite ono što je preporučio logoped, njegovim redom. Rad sa detetom koje ima disgrafiju je ciljan i postupan, a nasumično prepisivanje dugih tekstova obično samo umnožava greške.
• Odvojite sadržaj od zapisa. Kada dete piše sastav, neka vam ga prvo ispriča. Greške u slovima ispravljajte posle, mirno, i ne sve odjednom.
• Ne poredite ga sa bratom, sestrom ili drugom iz klupe.
• Čuvajte oblasti u kojima je dobro. Detetu koje se svakog dana sudara sa onim što mu ne ide treba i mesto na kome je uspešno, bilo to fudbal, crtanje ili matematika.
• Objasnite mu, rečima primerenim uzrastu, da mu je pisanje teže nego drugima i da to nema veze sa tim koliko je pametno.

Šta ne pomaže

Kazneno prepisivanje, cepanje listova, etikete „lenj“ i „aljkav“ i čekanje da „sazri“ kada teškoće traju već godinu-dve. Ne pomaže ni samostalno postavljanje dijagnoze na osnovu spiska sa interneta, uključujući i ovaj. Znaci koje smo naveli služe da znate kada da pitate, a odgovor daje stručnjak koji je video dete.

Uz pravovremenu podršku, deca sa teškoćama u pisanju redovno napreduju, neka brže, neka sporije. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da je lakše pomoći u drugom razredu nego u šestom, kada se na teškoću nataloži i uverenje deteta da ono „nije za školu“.