Džak ili đak: kako detetu pomoći oko Č, Ć, DŽ, Đ i H

Na stolu je sveska sa ispravljenim diktatom. U rečenici „U kući je bilo vruće, pa smo odmah otvorili prozorčić“ učiteljica je podvukla četiri reči: kuči, vruče, odma, prozorćič. Dete sleže ramenima: „Pa tako se čuje.“

I u pravu je, bar delimično. U mnogim krajevima razlika između Č i Ć, odnosno DŽ i Đ, u svakodnevnom govoru jedva se čuje, a H se često i ne izgovara. Dete koje piše po sluhu nema na šta da se osloni. Zato mu vredi dati druge oslonce, a koji će pomoći zavisi od toga gde tačno zapinje.

Kad dete ne čuje razliku

Proverite to jednostavno: izgovorite jasno parove reči i pitajte da li su iste ili različite. Dobri su parovi u kojima jedan glas menja značenje: džak (vreća) i đak (učenik), spavaćica (odeća za spavanje) i spavačica (ona koja spava).

Ako dete razliku ne čuje, nema svrhe ponavljati „slušaj bolje“. Pokažite mu kako glasovi nastaju. Kod Č i DŽ vrh jezika se podiže, usne se isture, glas je tvrđi. Kod Ć i Đ vrh jezika je iza donjih zuba, usne su razvučene kao u osmehu, glas je mekši. Ogledalo ovde pomaže više od objašnjenja.

Ukoliko dete i u govoru ove glasove izgovara nejasno ili ih zamenjuje, razgovarajte sa učiteljicom i potražite savet logopeda. To se rešava vežbom izgovora, a pravopisna pravila dolaze posle toga.

Kad čuje, ali u pisanju pogađa

Ovo je najčešći slučaj, i tu pomažu nastavci. Dete ne mora da osluškuje svaku reč ako zna da određeni završeci uvek nose isto slovo.

Gde je sigurno Ć

• Glagoli na -ći: doći, ići, moći, reći, peći, vući.
• Prezimena na -ić: Petrović, Jovanović, Nikolić.
• Umanjenice na -ić: nožić, mostić, ključić.
• Buduće vreme: radiću, pevaćeš, pisaćemo.
• Oblici na -ći koji kazuju da se nešto radi usput: pevajući, trčeći, čitajući.
• Reči u kojima je Ć nastalo od T: cvet - cveće, brat - braća, ljut - ljući, platiti - plaćen.

Gde je sigurno Č

• Vršioci radnje na -ač: pevač, igrač, kovač, plivač.
• Mladunci i umanjenice na -če: mače, pače, unuče, momče.
• Reči u kojima je Č nastalo od K ili C: ruka - ručica, junak - junače, jak - jači, majka - majčin, zec - zečić, mesec - mesečina.

Posebno vredi zapamtiti nastavak -čić, u kome su oba glasa, i to uvek istim redom, prvo Č pa Ć: prozorčić, kamenčić, sinčić, stočić. Dete koje to zna više neće napisati „prozorćič“.

DŽ i Đ

DŽ je u našem jeziku redak glas i nalazi se u ograničenom broju reči, pa se one mogu naučiti gotovo kao spisak: džep, džemper, džak, džungla, džezva, pidžama, patlidžan, bedž. Javlja se i u nastavku -džija (šaljivdžija, buregdžija) i tamo gde se Č našlo ispred B: učiti - udžbenik, svedočiti - svedodžba, naručiti - narudžbina.

Đ je mnogo češće, a najlakše se prepoznaje kad nastaje od D: mlad - mlađi, tvrd - tvrđi, sladak - slađi, roditi - rođen, rođendan, rođak, voditi - vođa, grad - građanin. Tu su i česte reči đak, leđa, anđeo, takođe, svađa, lađa.

Kad nestaje H

Glas H se u govoru često izgubi, pa u svesci osvanu „leb“, „ladno“, „oću“ i „odma“. Pravilno je: hleb, hladno, hoću, odmah. Kako detetu pomoći?

Prvo, nekoliko mesta na kojima se H redovno zaboravlja:

• na početku reči: hleb, hladno, hrana, hvala, hajde, hrabar, hiljadu, hoću;
• na kraju reči: odmah, orah, strah, trbuh, smeh, uspeh;
• u oblicima množine koji odgovaraju na pitanje čijih, kojih, kakvih: njih, ovih, tih, mojih, dobrih, starih (od mojih dobrih drugova);
• u obliku bih: ja bih došao, ja bih voleo.

Drugo, reči iz iste porodice ponekad se razlikuju, što zbunjuje i odrasle. Kuvar kuva, ali u kuhinji. Kod nekih reči pravilna su oba oblika, na primer uvo i uho, muva i muha, suv i suh. S druge strane, ima reči u koje deca H dodaju bez potrebe: piše se lako, meko i rđa.

Navike koje pomažu u sva tri slučaja

Porodice reči. Kad dete nauči da se kuća piše sa Ć, dobilo je i kućicu, kućni, ukućane i kućevlasnika. Glas se u srodnim rečima po pravilu čuva. Isto važi za učiti - učenik - učionica - učiteljica.

Lični rečnik. Mala sveska ili list na zidu sa rečima u kojima je dete zaista pogrešilo, ne više od desetak odjednom. Reč koja se tri puta zaredom napiše tačno briše se sa spiska. Spisak tuđih teških reči ne pomaže, pomaže samo sopstveni.

Kratki diktati. Pet rečenica dva puta nedeljno korisnije je od cele strane jednom mesečno. U rečenice ubacite reči iz ličnog rečnika.

Blaga ispravka. Umesto da sami ispravite sve greške, recite: „U ovom redu su dve reči sa Č ili Ć koje treba proveriti.“ Dete koje samo pronađe grešku zapamtiće je bolje nego ono kome je pokazana.

I ne očekujte da se sve sredi do petka. Ovi glasovi se utvrđuju godinama, čitanjem i pisanjem, i većina dece ih savlada upravo tako: reč po reč, porodicu po porodicu.