„Idemo u sumu po pecurke“: kad se pomešaju S i Š, Č i Ć

Četvorogodišnjak najavljuje da se ide u sumu po pecurke i da će poneti zutu korpu. Svi ga razumeju, niko se ne buni, a baka dodaje da je tako govorio i njegov tata. U govoru tog deteta S i Š, Z i Ž, C i Č još se nisu razdvojili. Najduže se, inače, drže dva para oko kojih se i odrasli spotiču: Č i Ć, DŽ i Đ.

Do četvrte, pa i pete godine, takve zamene su deo razvoja. Glasovi iz ovih parova slični su po zvuku, a razlikuju se po položaju jezika i usana, i detetu treba vremena da tu razliku uhvati i sluhom i pokretom. Korisno je da i roditelj zna u čemu je ona.

S naspram Š

S (i njegovi srodnici Z i C): usne su razvučene kao u blagom osmehu, zubi približeni, vrh jezika oslonjen iza donjih sekutića. Vazduh izlazi u uskom mlazu niz sredinu jezika. Stavite dlan pred usta i recite dugo „ssss“: osetićete tanku, hladnu struju.

Š (i Ž): usne su zaokrugljene i isturene napred, kao za poljubac. Jezik je širok i podignut ka prednjem nepcu, a vazduh je topliji i širi. Na dlanu se „šššš“ oseća kao topao dah.

Deci to objašnjavamo slikama: S je zmija koja sikće ili guma koja ispušta vazduh, a Š je vetar u krošnji ili znak za tišinu. Pred ogledalom se lako vidi „osmeh za S“ i „kljun za Š“.

Č naspram Ć

Ovde je razlika finija i zato ostaje teška i mnogim odraslima.

Č (i DŽ) je tvrd glas. Usne su isturene, vrh jezika podignut i kratko prislonjen iza gornjih zuba, pa se naglo odvoji. Zvuči tamnije: čaša, čekić, džak.

Ć (i Đ) je mek glas. Usne su blago razvučene, vrh jezika ostaje dole, iza donjih zuba, a o nepce se osloni prednji deo leđa jezika. Zvuči svetlije: ćebe, kuća, đak.

Praktična pomoć: za Č se usne „napuće“, za Ć se „nasmeše“. Dete koje već ume Š i S ima gotov oslonac, jer Č počiva na položaju za Š, a Ć je bliže položaju za S.

Jedna napomena bez koje bi ovaj deo bio nepošten. U nekim našim krajevima razlika između Č i Ć u svakodnevnom govoru gotovo da se ne čuje. Dete uči glasove koje sluša, pa ako ih kod kuće i u okolini svi izgovaraju isto, ne može se očekivati da ih ono samo razdvoji. To nije govorni poremećaj, ali će u školi tražiti više pažnje pri pisanju.

Prvo uho, pa usta

Dete koje stalno govori „suma“ umesto „šuma“ često i ne primećuje da je odrasli rekao nešto drugo. Zato igre slušanja dolaze pre svakog vežbanja izgovora:

• Zmija ili vetar. Izgovarate reči, a dete pokazuje karticu sa zmijom kad čuje S, a sa drvetom na vetru kad čuje Š: sat, šal, sok, šuma, pas, miš.
• Parovi koji menjaju značenje. Jedan glas, a sasvim druga reč: kos i koš, mis i miš, sala i šala, kasa i kaša, koza i koža, džak i đak. Nacrtajte ih ili pronađite sličice, pa neka dete pokaže onu koju ste izgovorili. Zatim zamenite uloge.
• Razvrstavanje. Za Č i Ć pravih parova ima malo, pa reči delimo u dve kutije: čaša, čamac, mačka i ključ u jednu, ćebe, ćup, kuća i noć u drugu.
• Uhvati grešku. Namerno pogrešite u rečenici: „Obuci zutu majicu.“ „Popio sam caj iz ćaše.“ Dete koje vas ispravlja upravo vežba sluh za glasove.

Kako ispravljati u svakodnevnom govoru

Bez prekidanja i bez „nije tako, reci lepo“. Kad dete kaže „Vidi zabu!“, dovoljno je: „Stvarno, žaba. Zelena žaba.“ Pravilan oblik čuje u prirodnom razgovoru, malo naglašen, i to više puta. Ako primetite da dete glas ume kad se potrudi, ali ga u brzom govoru zaboravlja, to je znak da je na dobrom putu i da mu treba samo vreme i dosta slušanja.

Šta nije obična zamena

Sve do sada odnosilo se na dete koje jedan ispravan glas zamenjuje drugim ispravnim. Drugačije je kada glas zvuči iskrivljeno:

• pri izgovoru S, Z ili C vrh jezika viri između zuba, pa glas liči na vrskanje
• vazduh izlazi sa strane, uz obraz, i čuje se „mokar“, šuškav zvuk
• glas prolazi kroz nos

Takav izgovor obično ne prolazi sam i ne vredi čekati da ga dete „preraste“. Isto važi ako posle pete godine nema Š, Ž i Č ni u pokušaju, ili ako dete ima otvoren zagrižaj, pa jezik stalno klizi napred (tada je uz logopeda često potreban i savet stomatologa). Smena mlečnih zuba ume privremeno da pokvari S i Z čak i deci koja su ih lepo izgovarala. Kad stalni sekutići izrastu, izgovor se najčešće vrati na staro, a ako se ne vrati, treba ga pokazati logopedu.