„Kako je bilo u školi?“ „Dobro.“

Vrata se otvaraju, ranac pada na pod u hodniku, patike ostaju tačno tamo gde će se neko o njih saplesti. Iz kuhinje stiže pitanje staro koliko i škola: „Kako je bilo?“ Iz hodnika odgovor iste starosti: „Dobro.“ Sledi „Šta ste radili?“ i „Ništa“, i time je izveštaj o sedam sati života završen.

Lako je zaključiti da dete nešto krije ili da ga nije briga. Verovatnije je nešto treće. Dete je upravo izašlo iz nekoliko sati sedenja, slušanja, pravila i buke. Glava mu je puna, stomak prazan. A pitanje „kako je bilo“ traži da ceo dan sažme u ocenu, što je teško i odraslom čoveku kad ga na vratima sačekaju sa „kako je bilo na poslu“. Odgovorimo „dobro“ i mi.

Prvo užina, pa pitanja

Prvih pola sata po povratku iz škole najgore je vreme za razgovor. Dajte detetu da jede, da se presvuče, da ćuti. Deca počnu da pričaju kasnije i usput: u kolima, dok seckate salatu, u šetnji sa psom, a najviše uveče, kad se ugasi svetlo i odjednom se sete svega. Onaj ko hoće da čuje kako je bilo u školi mora ponekad da sedne na ivicu kreveta u devet uveče, iako ga čeka sudopera.

Pitanja koja traže priču

Na „kako je bilo“ postoji gotov odgovor. Na ova ne postoji, pa dete mora da se seti nečeg određenog:

• Šta je danas bilo najsmešnije?
• S kim si se igrao na velikom odmoru? Čega ste se igrali?
• Ko je danas bio dežurni i je li bio strog?
• Šta je bilo najdosadnije? (Deca vole kad smeju da se požale.)
• Je li danas neko dobio pohvalu? A opomenu?
• Da si ti učiteljica, šta bi sutra radio drugačije?
• Šta je bilo za užinu i ko je pojeo tuđu?
• Koji čas ti je najbrže prošao?

Jedno ili dva pitanja su dosta. Svih osam zaredom zvuči kao saslušanje, i posle treće večeri dete će vas prozreti.

Ispričajte prvo vi

Ovo je možda najjači potez, a najređe se koristi. Recite šta se vama danas desilo: da ste zakasnili na autobus, da vas je koleginica nasmejala, da vam je sastanak bio dosadan. Deca uče razgovor gledajući ga. Ako za večerom svako ispriča jednu stvar iz svog dana, dete će svoju ispričati bez ijednog pitanja, jer je na njega red.

Kad nešto ipak ispriča

Tada je najvažnije šta uradite vi. Ako na „Luka i ja smo se posvađali“ odmah stigne pridika ili plan od pet tačaka, sledeći put nećete čuti ni to. Probajte sa „stvarno?“ ili „i šta je onda bilo?“, pa sačekajte. Ne mora svaka priča da dobije savet. Mnoge samo treba da budu ispričane nekome ko sluša do kraja.

Isto važi za ocene. Ako je prvo pitanje svakog dana „je l' bilo ocena?“, dete nauči da vas od cele škole zanima samo to, pa o ostalom i ne počinje.

Ćutanje od ćutanja

Ima dece koja su po prirodi škrta na rečima, a u starijim razredima „dobro“ i „ništa“ postaju gotovo službeni jezik. To je deo odrastanja. Drugačije je kad razgovorljivo dete naglo zaćuti, kad nedeljama izbegava svaku priču o školi ili se uz ćutanje jave i druge promene: neće u školu, loše spava, prestane da pominje drugare. Tada ne treba čekati da samo progovori. Javite se učiteljici ili odeljenjskom starešini i pitajte šta oni vide.

U svim ostalim slučajevima, pustite da „dobro“ ponekad bude samo dobro, i večeras pitajte ko je pojeo tuđu užinu.