Kako razgovarati sa učiteljicom kad se ne slažete

Trojka iz pismenog za koji ste bili sigurni da je za četvorku. Opomena zbog priče na času, a dete tvrdi da je samo tražilo gumicu. Mesto u poslednjoj klupi, treću nedelju zaredom. Povoda za neslaganje ima koliko i školskih dana, i gotovo svaki roditelj bar jednom dođe u iskušenje da u pola jedanaest uveče otkuca dugačku poruku punu uzvičnika.

Ono što sledi je redosled koji u takvim situacijama najčešće daje rezultat. Ne garantuje da ćete dobiti sve što tražite, ali čuva odnos od koga vaše dete zavisi svakog dana.

1. Sačekajte do jutra

Poruka napisana u ljutnji gotovo uvek sadrži bar jednu rečenicu zbog koje se kasnije mora izvinjavati. Ako vam pisanje pomaže, napišite je, ali u beleškama, ne u aplikaciji za poruke. Ujutru će od nje ostati dve rečenice koje vrede.

Izuzetak su situacije u kojima je ugrožena bezbednost deteta. Tada se ne čeka, već se odmah zove odeljenjski starešina ili škola.

2. Saslušajte dete kao novinar, a ne kao advokat

Advokat traži dokaze za unapred izabranu stranu. Novinar pita šta se desilo. Šta je bilo pre toga? Šta je učiteljica tačno rekla? Ko je još bio tu? Šta si ti tada uradio?

Deca uglavnom ne lažu kad prepričavaju školu, ali pričaju iz svog ugla i izostavljaju delove koji im ne idu u prilog, sasvim kao odrasli. „Dala mi je minus ni za šta“ često ima prvi deo koji ćete čuti tek na treće pitanje.

3. Odlučite šta tačno želite

Objašnjenje? Ispravku? Da se ubuduće nešto radi drugačije? Ili samo da učiteljica zna kako je dete doživelo događaj? Roditelj koji uđe u razgovor bez odgovora na to pitanje obično izađe jednako nezadovoljan kao što je ušao, jer ni sam nije znao šta bi ga zadovoljilo.

4. Tražite razgovor uživo

Grupa roditelja na telefonu nije mesto za ovo. Nije ni kapija škole u pet do osam. U pisanoj poruci se ton ne čuje, pa se i neutralna rečenica lako pročita kao napad. Dovoljno je da napišete: „Poštovana učiteljice, volela bih da porazgovaramo o pismenom iz matematike. Kada vam odgovara?“ Tako i ona dobija vreme da pogleda rad i pripremi se, što je i vama u interesu.

5. Počnite pitanjem

„Pomozite mi da razumem kako je ocenjen ovaj zadatak“ otvara razgovor. „Ovo je nepravedno ocenjeno“ ga zatvara pre nego što je počeo. Ocena u našoj školi mora biti javna i obrazložena, tako da pitanje o kriterijumu nije drskost, to je vaše pravo, a često i najkraći put do odgovora. Dešava se da roditelj posle obrazloženja shvati da je trojka na mestu. Dešava se i da učiteljica, gledajući rad ponovo, primeti da je nešto previdela.

6. Govorite o događaju, bez „uvek“ i „nikad“

• Umesto „Vi njega stalno prozivate“, recite: „U utorak je došao kući uznemiren zbog odgovaranja. Kako ste vi to videli?“
• Umesto „Druga deca rade isto, pa ništa“, recite: „Zanima me šta je on tačno radio i šta od njega očekujete.“
• Umesto „Kod prošle učiteljice nije bilo problema“, recite: „Ovo je za nas novo, pa bih volela da razumem odakle dolazi.“
• Umesto „On meni kaže da...“, recite: „Čula sam njegovu stranu, a sad bih i vašu.“

Razlika nije u učtivosti. Prve rečenice traže od učiteljice da se brani, druge da objasni, a samo iz objašnjenja možete nešto da saznate.

7. Izađite sa dogovorom i rokom

Dobar razgovor se završava nečim proverljivim. Učiteljica će ga premestiti bliže tabli do kraja meseca. Vi ćete kod kuće razgovarati o upadanju u reč. Dete će dobiti priliku da popravi ocenu na sledećoj proveri. Dogovorite i kada ćete se ponovo čuti; bez toga se dobre namere istope do sledećeg ponedeljka.

8. Ako se ništa ne promeni

Postoji redosled, i vredi ga poštovati. U starijim razredima prvo se razgovara sa predmetnim nastavnikom, zatim sa odeljenjskim starešinom. Sledeći su pedagog ili psiholog škole, kojima je posredovanje između roditelja i nastavnika deo posla i koji često nađu rešenje koje dvema stranama samima nije palo na pamet. Tek posle njih dolazi direktor.

Roditelj koji preskoči stepenice i ode pravo kod direktora uglavnom dobije formalan odgovor i narušen odnos sa osobom kod koje dete sedi svakog dana.

Kada je reč o samoj oceni, propisi predviđaju i pravo na pisani prigovor direktoru škole. Rokovi za to su kratki i broje se u danima, pa se o tačnom postupku raspitajte odmah u sekretarijatu ili kod pedagoga, ako mislite da vam može zatrebati.

Tri zamke usput

Grupa roditelja

Kad se u grupi pojavi poruka „je l' i vašima dala dvojku?“, za pola sata nastane zbor na kome se o učiteljici govori bez nje. Posle toga je teško razgovarati mirno, jer ona na sastanak dolazi znajući da je već osuđena. Ako se problem zaista tiče celog odeljenja, pravi put je predstavnik roditelja u savetu roditelja ili roditeljski sastanak sa tom temom. Ako se tiče vašeg deteta, grupi tu nije mesto.

Tuđa deca kao dokaz

„Stefan je imao iste greške, a dobio je četiri“ zvuči kao jak argument, ali učiteljica o Stefanovom radu sa vama ne može da razgovara. Držite se rada svog deteta i kriterijuma. Ako je kriterijum jasan i dosledno primenjen na taj rad, poređenje nije potrebno. Ako nije, to će se videti i bez Stefana.

Razgovor umesto deteta

Od petog razreda naviše, prvi korak može i treba da napravi samo dete: da priđe nastavniku posle časa i pita šta je pogrešilo i kako može da popravi. Pripremite ga kod kuće, dogovorite prvu rečenicu. Nastavnici po pravilu drugačije gledaju na učenika koji je došao sam nego na onoga umesto koga je došla mama. Vi ulazite tek ako taj pokušaj ne da ništa.

Šta dete za to vreme treba da čuje

Što manje. Dete koje kod kuće sluša da učiteljica „nema pojma“ sutra sedi pred tom istom učiteljicom, i sad ima dozvolu da je ne sluša. Sasvim je u redu reći: „Čula sam te, ne slažem se sa svim što se desilo i razgovaraću sa učiteljicom.“ Time mu pokazujete da ste na njegovoj strani i ujedno kako odrasli rešavaju nesporazum.

A kad je učiteljica u pravu?

Dešava se i to, češće nego što u prvoj ljutnji izgleda. Ako posle razgovora vidite stvar drugačije, recite to detetu otvoreno, i recite učiteljici. Jedno „hvala što ste mi objasnili“ zapamtiće duže nego deset prigovora.