Pet zabluda o pismenom sastavu iz srpskog

Pred pismeni iz matematike svi znaju šta im je činiti: zbirka, zadaci, vežbanje. Pred pismeni iz srpskog polovina odeljenja slegne ramenima, jer „ko zna koja će tema biti“. Druga polovina se nada inspiraciji. Evo zašto ni jedni ni drugi nisu u pravu.

Zabluda prva: „Za sastav ne može da se vežba“

Može, samo se ne vežba onako kako se vežba matematika. Teme na pismenom se obično oslanjaju na ono što ste radili na časovima: lektiru, godišnje doba, doživljaj, opis osobe ili predela, razmišljanje o nekoj izreci. Nastavnik najčešće ponudi dve ili tri teme, pa biraš.

Šta možeš da uradiš unapred:

• Prelistaj svesku i vidi koje ste vrste sastava pisali ove godine (opis, pripovedanje, portret, osvrt na delo). Pismeni će verovatno tražiti neku od njih.
• Napiši kod kuće jedan sastav na vreme, za onoliko minuta koliko traje čas, na temu sličnu onima sa časa.
• Ponovi poslednju lektiru: likove, glavne događaje, jednu-dve scene koje pamtiš. Bez toga je tema iz lektire izgubljena pre početka.
• Pogledaj šta ti je nastavnik zamerio u prošlom pismenom i u domaćim sastavima. Ista primedba se retko pojavi samo jednom.

Zabluda druga: „Što duži sastav, to bolja ocena“

Nastavnik ne meri sastav lenjirom. Tri strane na kojima se ista misao vrti u krug čitaju se teže nego strana i po u kojoj svaka rečenica nešto donosi. Dugačak sastav ima još jednu manu: što više pišeš, više je prilika za grešku, a manje vremena za čitanje.

Pitaj nastavnika koliko otprilike očekuje i drži se toga. Ako nisi siguran da li je neka rečenica potrebna, probaj da je izbaciš. Ako se ništa nije promenilo, bila je višak.

Zabluda treća: „Lep sastav je pun ukrasa“

„Zlatno, sjajno, toplo sunce milovalo je svojim nežnim zracima uspavanu, tihu prirodu.“ Ovakve rečenice zvuče kao da su iz čitanke, ali kad je cela strana takva, čitalac se umori i ne vidi ništa. Jedan tačan detalj vredi više od pet prideva. Uporedi:

„Bio je lep jesenji dan.“

„Lišće je šuštalo pod patikama, a baka je već treći put zvala da obučem jaknu.“

Druga rečenica nigde ne kaže da je jesen lepa, a ipak je vidiš. Piši ono što si stvarno video, čuo, omirisao. Poređenja i stilske figure koristi kad ti same dođu, a ne zato što „mora da ih bude“.

Isto važi za tuđe rečenice. Sastav naučen napamet sa interneta ili iz stare sveske starijeg brata nastavnik prepozna u drugom redu, jer zna kako ti pišeš.

Zabluda četvrta: „Plan je gubljenje vremena, samo ću da krenem“

Ko krene bez plana, obično potroši pola časa na uvod, a onda u poslednjih pet minuta na brzinu sklepa kraj. Plan traje tri do pet minuta i štedi mnogo više.

Kad izabereš temu, na poslednjoj strani vežbanke ili na papiru za koncept (ako je dozvoljen) zapiši nekoliko reči:

1. Uvod: čime počinjem? Dovoljne su dve-tri rečenice koje uvode u temu. Probaj da ne počneš prepisivanjem naslova.
2. Razrada: koje su moje dve ili tri glavne stvari? Svaka dobija svoj pasus. Ovo je najduži deo.
3. Zaključak: čime završavam? Misao, osećanje ili slika koja zaokružuje priču. Bez „i tako se završio moj dan“.

Vreme podeli otprilike ovako: pet minuta za izbor teme i plan, tridesetak za pisanje, poslednjih pet do sedam za čitanje. Biraj temu o kojoj imaš šta da kažeš, a ne onu koja zvuči najozbiljnije.

Zabluda peta: „Bitna je mašta, pravopis je sporedan“

Ocena na pismenom gleda i sadržaj i jezik: da li si odgovorio na temu, kako si rasporedio delove, kakve su ti rečenice, pravopis, pa i urednost i čitljivost. Odličan sadržaj sa dvadeset pravopisnih grešaka teško stiže do petice.

Dobra vest je da se većina grešaka ponavlja, pa ih je lako loviti. Kad pročitaš sastav na kraju, proveri redom:

• Tačka i veliko slovo. Svaka rečenica ima kraj, a sledeća počinje velikim slovom.
• Rečca „ne“ uz glagole piše se odvojeno: „ne znam“, „ne mogu“, „ne bih“. Izuzeci koje sigurno koristiš: „neću“, „nemam“, „nisam“, „nemoj“.
• Rečca „li“ se piše odvojeno: „da li“, „je li“, „znaš li“.
• Superlativ prideva koji počinju na j ima dva j: „najjači“, „najjasnije“.
• Upravni govor. Navodnici, dvotačka i veliko slovo na početku onoga što neko govori.
• Imena. Lična imena, imena gradova, reka i planina pišu se velikim slovom.
• Predugačke rečenice. Ako rečenica ima četiri „i“ i tri „pa“, podeli je na dve.

Čitaj polako, reč po reč, kao da je sastav napisao neko drugi. Oko vidi ono što si mislio da napišeš, pa se greške najlakše nalaze sporim čitanjem.

Posle pismenog dolazi čas ispravke. Iskoristi ga da vidiš šta je nastavnik podvukao i zašto, jer je to najtačniji spisak onoga što treba da vežbaš do sledećeg pismenog. Ako želiš da utvrdiš pravopis i gramatiku između dva pismena, pogledaj testove iz srpskog jezika za svoj razred.

A inspiracija? Ona obično dođe negde oko trećeg pasusa, onima koji su već počeli da pišu.