Prepisivanje ili diktat: šta vežbati kod kuće i kako

Kada učiteljica kaže „vežbajte malo pisanje kod kuće“, roditelji obično posegnu za jednim od dva alata. Jedni otvore čitanku i kažu detetu da prepiše pasus. Drugi sednu pored njega i diktiraju. Obe vežbe su dobre, ali ne vežbaju isto, pa vredi znati koju kada izabrati.

Šta radi prepisivanje

Dete gleda napisanu reč, pamti je na trenutak i prenosi u svesku. Pred očima mu je tačan uzor, pa sva pažnja može da ode na oblik slova, povezivanje, razmake i urednost. Usput, bez posebnog truda, oko upija kako se reči pišu: gde je veliko slovo, gde zarez, kako izgleda „ne znam“ napisano odvojeno.

Slaba strana prepisivanja je što može da se radi bez razmišljanja. Dete koje prepisuje slovo po slovo, dižući pogled posle svakog, vežba vrat više nego pisanje.

Šta radi diktat

Ovde uzora nema. Dete čuje rečenicu, mora da je zadrži u glavi, da je razloži na reči, svaku reč na glasove, i da za svaki glas nađe slovo. Istovremeno odlučuje o velikom slovu i tački. Diktat zato pokazuje ono što prepisivanje sakrije: da li dete čuje sve glasove u reči, da li zna gde se jedna reč završava i počinje druga, i koliko je pravopis zaista usvojilo.

Slaba strana diktata je što je zahtevan. Prerano uveden ili predugačak, pretvara se u nizanje grešaka i lošeg raspoloženja.

Jedno pored drugog

Kako da prepisivanje ne bude precrtavanje

1. Dete prvo naglas pročita rečenicu koju će prepisati. Ne prepisuje se ono što se ne razume.
2. Dogovorite pravilo: pogleda se cela reč, a kasnije i grupa od dve-tri reči, pa se piše bez vraćanja pogleda. Tako se pamte reči, a ne pojedinačna slova.
3. Kada završi, dete samo upoređuje svoj tekst sa izvornim, reč po reč, i olovkom u boji podvuče ono što se razlikuje.

Za prvake i drugake korisna je i teža varijanta: prepisivanje štampanog teksta pisanim slovima. Tu dete ne može da precrtava, mora svako slovo da „prevede“.

Između prepisivanja i diktata postoji i međukorak koji deca vole. Rečenica se pročita, zapamti, pokrije rukom ili okrene, i napiše po sećanju. Zatim se otkrije i proveri.

Kako da diktat kod kuće ne liči na kontrolni

1. Izaberite ili sastavite kratak tekst od reči koje dete poznaje. Rečenice iz čitanke ili o nečemu što se tog dana dogodilo sasvim su dobre.
2. Pročitajte prvo sve, da dete zna o čemu je reč.
3. Diktirajte rečenicu po rečenicu, prirodnim glasom. Nemojte razvlačiti reči na slogove ni naglašavati „teška“ mesta, jer onda vi radite posao umesto deteta. Dužu rečenicu podelite na smislene delove.
4. Svaki deo ponovite najviše dva puta. Dete neka ga tiho ponovi pre nego što krene da piše.
5. Dok piše, ne komentarišite. Ni uzdahom.
6. Na kraju pročitajte ceo tekst još jednom, a dete prati svoj zapis i ispravlja šta primeti.

Postoji i autodiktat: dete nauči napamet strofu ili dve-tri rečenice, pa ih samo sebi diktira i zapiše. Dobar je kada nemate vremena da sedite pored njega.

Šta sa greškama

Kod obe vežbe važi isto: prvo dete traži greške samo. Možete mu pomoći nagoveštajem („u drugom redu jedna reč nije cela“), a tek ono što ne nađe pokažite vi. Pogrešno napisanu reč neka napiše ispravno jednom ili dvaput. Prepisivanje po deset puta ne uči ničemu osim da je pisanje kazna.

Greške vredi i čitati. Ako se ponavlja isti tip (uvek fali samoglasnik, uvek se mešaju ч i ћ, rečce se uvek lepe uz glagol), to je putokaz šta sledeće da vežbate. Ako su greške mnogobrojne, raznovrsne i ne smanjuju se mesecima uprkos vežbi, pokažite sveske učiteljici i pitajte da li bi trebalo uključiti logopeda.

Koliko često

Dva do tri puta nedeljno po deset do petnaest minuta, uz ono što dete već piše za školu, sasvim je dovoljno. Smenjujte vežbe prema tome šta trenutno škripi. A pravopisna pravila koja se u diktatu pokažu klimavim možete proveriti i bez olovke, na testovima iz srpskog jezika za odgovarajući razred.