Trojka okrenuta naopako nije razlog za paniku

Malo šta uplaši roditelje prvaka kao sveska u kojoj cifra 3 gleda na pogrešnu stranu. Neko je nekad čuo da je to „znak disleksije“, pa se od jedne okrenute trojke za veče stigne do najcrnjih prognoza. Oko ove pojave ima više zabluda nego oko bilo čega drugog u početnom pisanju, pa vredi proći kroz njih redom.

Zabluda 1: „Dete koje okreće slova vidi naopako“

Ne vidi. Oči i mozak mu prikazuju slovo isto kao i vama. Teškoća je u pamćenju pravca. Do polaska u školu dete je naučilo jedno veoma korisno pravilo o svetu: predmet ostaje isti kako god da ga okrenete. Šolja je šolja, bilo da joj je drška levo ili desno. Mačka je mačka s koje god strane da je gledate. Mozak je taj zaključak izvukao iz hiljada iskustava i s pravom ga se čvrsto drži.

A onda dođu slova i cifre, gotovo jedine stvari u dečjem životu kod kojih pravac menja značenje. Latinično b okrenuto na drugu stranu postaje d. Šestica okrenuta naglavce postaje devetka. Dete mora da nauči izuzetak od pravila koje mu je do tada savršeno služilo, i za to je potrebno vreme.

Zabluda 2: „To je siguran znak disleksije“

Ovo je najtvrdokornija zabluda. Okretanje slova i cifara u predškolskom dobu i na početku školovanja javlja se kod veoma velikog broja dece, a ogromna većina njih nema i neće imati disleksiju. S druge strane, disleksija se danas razume pre svega kao teškoća jezičke prirode: detetu je teško da raščlani reč na glasove, da poveže glas i slovo, da to radi brzo i tečno. Neka deca sa disleksijom duže okreću slova, ali to nije ni nužan ni dovoljan znak.

Ako vas brine čitanje, mnogo više govore druge stvari: da li dete čuje kojim glasom počinje reč, da li može da spoji glasove M-A-M-A u reč, da li pamti slova koja je učilo, kako napreduje iz meseca u mesec.

Zabluda 3: „Do škole je to moralo da prođe“

Ne postoji datum posle koga je okretanje zabranjeno. Okvirno, ono je uobičajeno do sedme godine, a povremene greške viđaju se i kasnije, naročito kada je dete umorno, kada žuri ili piše nešto što mu je novo. Većina dece se toga postepeno oslobodi tokom prvog i drugog razreda, kako pisanje postaje automatsko.

Naša deca imaju i jednu dodatnu okolnost: uče dva pisma. Ćirilica se uči u prvom razredu, latinica u drugom, pa se kod drugaka sasvim očekivano jave nove zabune. Mešaju se latinično b i d, ćirilično и i latinično N, u reč se ubaci slovo iz drugog pisma. To je prolazna gužva u glavi, a ne korak unazad.

Zabluda 4: „Okreću samo levoruka deca“

Okreću i dešnjaci i levaci. Levoruka deca imaju nešto veću sklonost da krenu zdesna nalevo, jer je ruci taj pokret prirodniji (odmiče se od tela), pa ponekad celo ime ispišu kao u ogledalu. To nije poremećaj, nego ruka koja traži najudobniji put. Uz jasan znak odakle se počinje, i to se ustali.

Zabluda 5: „Treba da prepisuje to slovo dok ne nauči“

Dva reda trojki za kaznu daju uglavnom jedno: dete koje mrzi trojke. Kad se slovo ili cifra pišu mehanički, ruka ponavlja pokret, a pažnja je negde drugde, pa se lako desi da uvežba baš pogrešan oblik. Bolje deluje malo ponavljanja uz puno pažnje i više čula:

• Veliki pokret. Slovo se piše prstom po vazduhu, kredom po betonu, četkom i vodom po ogradi, prstom po griz-brašnu u plehu. Rame i lakat pamte pravac bolje od vrhova prstiju.
• Priča uz pokret. Dete govori šta radi: „Trojka: krenem gore, stomak, pa još jedan stomak, oba gledaju unazad.“ Reči ne moraju biti pametne, treba da budu njegove.
• Uvek isti početak. Tačka na mestu odakle se kreće i strelica za pravac. Većina okretanja nastaje zato što je dete krenulo sa pogrešnog mesta.
• Podsetnik pred očima. Traka sa ciframa i slovima zalepljena na sto. Pogledati uzor nije varanje, već upravo ono što želimo da dete radi.
• Jedno po jedno. Ako se mešaju dva slova, najpre se dobro utvrdi jedno, pa tek onda drugo. Vežbanje oba naizmenično često samo učvrsti zbrku.

Pomaže i igra u kojoj se slova prave od plastelina, žice ili štapića, kao i „detektiv“: u redu ispravno i naopako napisanih cifara dete zaokružuje one koje su dobre.

Zabluda 6: „Svaku grešku treba odmah ispraviti“

Ako dete piše čestitku baki i u zanosu okrene slovo, pustite. U tom trenutku ono se bavi time šta hoće da kaže, i to je važnije. Ispravljanje ima smisla onda kada je zadatak upravo pisanje, i tada mirno, bez drame: „Pogledaj trojku na traci. Da li tvoja gleda na istu stranu?“ Dete koje samo uoči razliku naučilo je više od deteta kome je odrasli precrtao grešku crvenom olovkom.

Vodite računa i o tome kako govorite pred detetom. Rečenica „on mi sve piše naopako“, izgovorena preko njegove glave, lako postane opis koji dete prihvati kao istinu o sebi.

Kada ipak potražiti savet

Opuštenost ne znači da ništa ne pratite. Obratite se učiteljici, a zatim po potrebi školskom psihologu, pedagogu ili logopedu, ako primetite više od navedenog:

• okretanje je često i ne proređuje se ni krajem drugog razreda;
• dete teško uči i pamti slova, sporo i mukotrpno sastavlja glasove u reč;
• pri pisanju izostavlja, dodaje ili premešta slova u rečima, i to ne popušta;
• ima teškoće i sa snalaženjem na papiru, crtanjem, precrtavanjem oblika;
• počelo je da izbegava čitanje i pisanje ili zbog njih plače.

Stručnjak tada gleda celo dete: govor, sluh za glasove, pažnju, vid, motoriku, a ne samo okrenuta slova. Do logopeda i psihologa može se doći preko škole ili razvojnog savetovališta pri domu zdravlja. Rana procena nije etiketa, nego način da dete dobije pomoć koja mu odgovara, ako se pokaže da mu treba.

A sveska sa jednom naopakom trojkom? Sačuvajte je. Za nekoliko godina biće vam draga uspomena, a detetu neverovatna.