Zašto mi se čini da znam, a na času ne znam?

Kod kuće sam sve znao. Šta se desilo na času?

Verovatno si lekciju pročitao nekoliko puta. Kad nešto čitaš treći put, tekst ti je poznat: znaš šta sledi, ništa te ne iznenađuje, i to prija. Ali „poznato mi je“ i „umem da kažem“ su dve različite stvari. Dok čitaš, odgovor ti je pred očima. Kad te nastavnica prozove, knjige nema, i moraš sam da izvučeš znanje iz glave. To izvlačenje kod kuće nijednom nisi probao.

Šta je onda samoispitivanje?

Upravo to izvlačenje, samo kod kuće i bez publike. Zatvoriš knjigu i pokušaš da kažeš, napišeš ili nacrtaš šta znaš. Svaki put kad se nečega prisetiš bez gledanja, to znanje postaje dostupnije sledeći put. Zato deset minuta ispitivanja obično vredi više od još jednog čitanja cele lekcije.

Kako da ispitam sam sebe kad nema ko da me pita?

Ima više načina, izaberi onaj koji ti leži:

• Prazan papir. Sklopi knjigu i za pet minuta napiši sve čega se sećaš iz lekcije, bez reda i bez ulepšavanja. Onda otvori knjigu i drugom bojom dopiši ono što si propustio. Druga boja ti pokazuje šta treba ponoviti.
• Pitanja na kraju lekcije. Gotovo svaki udžbenik ih ima, a gotovo svi ih preskaču. Odgovori naglas, ne samo „u sebi znam“.
• Tvoja pitanja. Dok čitaš, na margini ili na papiriću zapiši po jedno pitanje za svaki pasus. Posle se ispituješ po svojim pitanjima.
• Međunaslovi. Pokrij tekst, ostavi samo međunaslov i reci šta ispod njega piše.
• Kartice. Na jednoj strani pitanje ili pojam, na drugoj odgovor. Dobre su za definicije, reči iz engleskog, formule.

Učiteljica stalno kaže „svojim rečima“. Šta to tačno znači?

Znači da kažeš isto što i knjiga, ali onako kako ti govoriš. U udžbeniku piše: „Biljke procesom fotosinteze stvaraju hranu uz pomoć Sunčeve svetlosti.“ Tvojim rečima: „Biljka sama pravi sebi hranu, a za to joj treba svetlost.“ Stručne reči ne menjaš (fotosinteza ostaje fotosinteza), ali rečenicu oko njih praviš sam.

Ako ne možeš da kažeš drugačije nego što piše, to je znak da još nisi razumeo, bez obzira na to koliko dobro pamtiš tekst.

Smem li da provirim u knjigu?

Smeš, ali tek kad se stvarno potrudiš. Kad zapneš, sačekaj malo i pokušaj da se setiš bar nečega: prvog slova, slike sa strane, onoga što ide pre ili posle. Ako ne ide, pogledaj samo taj deo, zatvori knjigu i nastavi. Greška je da na prvo zapinjanje otvoriš knjigu i pročitaš sve ponovo, jer se tako vraćaš na čitanje.

Ispitao sam se i ne znam pola. Znači li to da sam loše učio?

Ne. To znači da si saznao šta ne znaš dok još imaš vremena da to popraviš. Mnogo je bolje da praznine otkriješ za svojim stolom nego pred tablom. Posle samoispitivanja ne učiš ponovo celu lekciju, nego samo ono što nisi znao, pa se za sat-dva ili sutradan ispitaš opet.

Uzgred, nelagodan osećaj kad shvatiš da nešto ne znaš sasvim je normalan. Čitanje je prijatnije baš zato što ti ne pokazuje praznine.

Koliko puta treba da se ispitam?

Jednom nije dovoljno, deset puta istog dana je previše. Razumno pravilo: jednom odmah posle učenja, jednom sutradan i jednom pre časa na kome možeš da odgovaraš. Svaki sledeći put ide brže. Ako ti sutradan i dalje nedostaje isti deo, verovatno ga ne razumeš, pa nema svrhe da ga samo ponavljaš. Vrati se na objašnjenje ili pitaj nekoga.

Da li je bolje da me ispituje mama ili tata?

Može, i korisno je, naročito pred kraj, kad hoćeš da čuješ pitanja koja sam sebi ne bi postavio. Zamoli ih samo da ne prate tekst prstom i ne ispravljaju svaku reč, nego da pitaju „zašto“ i „kako“. Ipak, nemoj da ti to bude jedini način. Roditelj neće biti slobodan baš kad tebi treba, a u petom razredu i kasnije gradiva je previše da bi te iko svaki dan preslišavao. Ko ume sam da se proveri, ne zavisi ni od koga.

Kad si poslednji put zatvorio knjigu pre nego što si rekao „naučio sam“?