Pismeni zadatak iz srpskog: šta da radiš od zvona do zvona

Pismeni zadatak iz srpskog razlikuje se od kontrolnog po tome što nema tačnih i netačnih odgovora koje možeš da nabubaš. Postoji tema, jedan školski čas i ti. Najviše ocena ne propadne zbog neznanja, nego zbog lošeg rasporeda vremena: neko deset minuta bira temu, neko piše uvod do polovine časa, neko preda rad a da ga nije pročitao. Zato evo rasporeda. Minuti su okvirni, prilagodi ih sebi.

Veče pre pismenog

Ne uči gotov sastav napamet. Tema gotovo nikad neće biti baš ta, a nastavnici lako prepoznaju tekst koji je „navučen“ na naslov kome ne pripada.

Umesto toga, uradi dve stvari. Pregledaj prošli pismeni i nastavnikove ispravke, jer se greške koje si tada pravio najverovatnije ponavljaju. I spakuj sve što ti treba: vežbanku i dve olovke koje sigurno pišu.

Od 1. do 5. minuta: biraj temu glavom

Kada nastavnik ponudi više tema, pročitaj svaku pažljivo, do poslednje reči. Tema „Jesen u mom kraju“ traži opis, a „Događaj koji pamtim“ traži priču. To nije isto.

Izaberi onu o kojoj odmah možeš da navedeš tri konkretne stvari. Ako ti na pamet pada samo „pa, bilo je lepo“, to nije tvoja tema, ma koliko zvučala lako. Kad izabereš, ne vraćaj se. Menjanje teme na polovini časa najsigurniji je put do nezavršenog rada.

Od 5. do 10. minuta: plan u nekoliko reči

Ovo je korak koji većina preskoči, a upravo on štedi vreme. Zapiši kratko, samo za sebe (na papiru za koncept, ako ga nastavnik dozvoljava):

• čime počinjem,
• tri ili četiri stvari o kojima pišem u sredini, redom,
• čime završavam.

Dovoljne su reči, ne rečenice: „stanica - kiša - deda čeka - zagrljaj - miris kolača“. Sada znaš kuda ideš i nećeš zastati na pola strane.

Od 10. do 35. minuta: pisanje

Naslov napiši na sredini reda. Posle naslova se ne stavlja tačka.

Uvod neka bude kratak, dve do četiri rečenice. Njegov posao je da čitaoca uvede u temu, a ne da prepriča ceo rad unapred.

Razrada je glavni deo i treba da zauzme najviše prostora. Svaku stavku iz plana razvij u poseban pasus. Novi pasus počinji uvučenim redom. Piši konkretno: umesto „drveće je bilo lepo“ napiši kakvo je bilo, šta se čulo, na šta je mirisalo.

Zaključak je opet kratak. Može biti tvoja misao, osećanje ili poslednja slika. Ne mora da počne sa „Na kraju bih rekao“.

Dok pišeš, drži se tri pravila:

1. Kraće rečenice su sigurnije. U rečenici od četiri reda lako se izgube i zarez i smisao.
2. Ako nisi siguran kako se neka reč piše, zameni je drugom u koju jesi.
3. Piši čitko. Nastavnik ne može da oceni ono što ne može da pročita.

Ako primetiš da je prošlo pola časa, a ti si još na početku razrade, skrati. Bolje je preskočiti jednu stavku iz plana nego ostati bez zaključka.

Od 35. do 45. minuta: čitanje, najvredniji deo časa

Ostavi poslednjih desetak minuta za čitanje onoga što si napisao. Čitaj polako, reč po reč, kao da je tuđ rad. Najbolje je pročitati dva puta, svaki put sa drugim ciljem.

Prvo čitanje, smisao. Da li svaka rečenica ima kraj? Da li si negde izostavio reč? Ponavlja li se ista reč tri puta u dva reda? Počinju li rečenice stalno sa „onda“ ili „i“?

Drugo čitanje, pravopis. Proveri redom:

• veliko slovo na početku svake rečenice i u imenima;
• tačku, upitnik ili uzvičnik na kraju svake rečenice;
• ne uz glagole (ne znam, ne mogu, ali: neću, nemam, nisam, nemoj);
• č i ć, dž i đ u rečima u kojima inače grešiš;
• navodnike i znakove ako si pisao upravni govor.

Grešku precrtaj jednom tankom linijom i iznad napiši tačno. Uredna ispravka ne kvari rad. Žvrljanje ga kvari.

Posle pismenog

Kad dobiješ ocenjen rad, ocena je najmanje korisna stvar na toj strani. Korisnije je ono što je nastavnik podvukao i napisao sa strane. Na času ispravke prepiši tačno ono što je bilo pogrešno i zapiši u svesku dve ili tri greške koje se ponavljaju. To je tvoj lični spisak za čitanje u poslednjih deset minuta sledećeg pismenog.

I zapamti raspored u jednom redu: pet minuta za temu, pet za plan, dvadeset pet za pisanje, deset za čitanje.